Gost "Vesti" - Zoran Terzić: Sa devojkama idem do Tokija

Kad kažeš odbojka, pomisliš na Srbiju. Kad kažeš ženska odbojka, prva asocijacija je Zoran Terzić. Dugogodišnji selektor naših odbojkašica, kreator svih uspeha poslednje decenije, broji "sitno" do još jednog takmičenja na koje će ga ispratiti nacija uvek gladna novih medalja.

A. Čukić

Generacija za ponos: Selektor veruje svojim igračicama

Pred našim najboljim odbojkašicama je učešće u gran priju. Prvi vikend igra se u Ankari u kojoj će Srbija od 7. do 9. jula naspram sebe imati Tursku, Brazil i Belgiju. Potom slede putovanja u japanski Sendai (14-16. jul) i Hongkong (21-23. jul), a uz malo sreće i u Peking gde će se najuspešnije selekcije od 4. do 6. avgusta boriti za medalje.

- Realno, za nas je ove godine od mnogo većeg značaja Evropski šampionat, koji će se od 22. septembra do 1. oktobra igrati u Azerbejdžanu i Gruziji - ne krije selektor.

- Tu imamo velike ambicije, pa ćemo tako i tempirati formu. Ali, kad već igramo i gran pri, i to u najjačem sastavu, onda ćemo igrati najbolje moguće. Realno, iako i vi kažete da je reč o Svetskoj ligi odbojkašica, sa ovim muškim takmičenjem trenutno može da se meri samo po izuzetnom naporu i pređenoj kilometraži. Donosi prestiž, ne i finansijsku dobit. Međutim, ako se po visini novčanih nagrada izjednači sa Svetskom ligom, za šta ima nekih najava, verujem da će gran pri zasijati punim sjajem.

Bilo kako bilo, ženska reprezentacija Srbije se za početak ovog nadmetanja sprema punom parom. Generalnu proveru će imati naredne nedelje na "Kupu Borisa Jeljcina" u Jekaterinburgu. U Rusiju se polazi za koji dan, pa iz prenatrpanog Terzićevog dnevnog rasporeda treba "ukrasti" bar 45 minuta za gostovanje u našoj redakciji.

Sa selektorom je lako dogovoriti se. Može - može, ne može - ne može.

Imali smo sreće. Posle kratkog razmišljanja o narednoj obavezi, ugovaramo termin. I, naravno, dolazimo ranije pred hotel da ga pokupimo, jer Zoran Terzić ne voli kašnjenja ni na trening, ni na intervju.

Bolje da kopam kanal

Sa vreline novobeogradskih ulica, na kojima Sunce drugog dana leta svojski topi asfalt i svaku volju u prolaznicima, sklanjamo se u prostorije dopisništva "Vesti". Nema ni tu hladovine za naše novinare, juri se za rokovima. Terziću je takva, radna atmosfera dobro poznata iz odbojkaških sala. Poštuje rad i trudi se da ne prekida proces proizvodnje. Ispunjava čak i molbe naših foto-reportera, najpre Marka, potom i Andreja, pa strpljivo pozira iako priznaje da to baš i ne voli.

Igračice vole - hrabrimo ga.
- Znam, ali nije to za mene, iako sam svestan da je i to deo posla.

Pričamo mu o "Vestima", koliko smo posvećeni Srbima koji žive daleko od otadžbine. Selektor sa primetnim zadovoljstvom sluša. Klima glavom. I sam godinama deli njihove živote, dileme, razmišljanja.
- Ako saberem sve dane, mesece i godine rada u reprezentaciji i vreme provedeno u inostranim klubovima, ispada da sam tokom poslednje decenije kod kuće proveo tek oko 100 dana... Dalje, veoma mi je drago što ste me pozvali u goste i što će ovaj naš razgovor čitati naša dijaspora. Dugo i na svakom koraku, čim mrdnemo negde van Srbije, osećam koliko nas tamo daleko naši ljudi vole i koliko im značimo. Da li smo u nekoj stranoj zemlji, u Republici Srpskoj ili na Kosovu, osećamo samo bezrezervnu ljubav. Za nas se glasno navija i kad pobeđujemo i kad gubimo. To je neprocenjivo i to ovom mom poslu daje veliki smisao.

Priznaje da nije video toliko u budućnost kad mu je svojevremeno Aleksandar Boričić, kao bivšem igraču i talentovanom stručnjaku, ponudio mesto trenera ženske ekipe crveno-belih.
- Nikad nisam video sebe u ženskoj odbojci. "Lakše bi mi bilo da mi je rekao da treba da iskopam kanal", pomislio sam i bez oduševljenja prihvatio da budem privremeno rešenje do kraja sezone. A kad se ta sezona završila, igračice su otišle u Boričićevu kancelariju i rekle - to je to. Tražile su da ostanem.

I ostao je. Bilo je to 1998. Četiri godine kasnije postao je selektor ženske reprezentacije. Danas ima 15 odličja. A, Srbija je među najboljima na svetu.
- Rezultatski gledano, tvrdim da smo najbolja evropska reprezentacija! Jer, pazite, samo Srbija od svih selekcija na našem kontinentu ima medalje na svim mogućim evropskim i svetskim takmičenjima. Mislim da to nije mala stvar. I trajemo. Imamo i kontinuitet i igrački potencijal.

Naš gost, dakle, krcka već 16. godinu na selektorskom poslu. Preživeo je svakakve oluje koje ta funkcija nosi sa sobom.
- Kad smo počeli da radimo, bio nam je san samo da se plasiramo na neko veliko takmičenje. Kad smo izborili prvo polufinale, to je bio uspeh ravan trijumfu na Olimpijskim igrama. A sad osvajamo medalje svake godine. A kad se to ponekad i ne dogodi, nađe se poneko i nezadovoljan...

Osetio je to nezadovoljstvo, pa čak i otvorene napade, nebrojeno puta. Zna da proteklih godina nije baš svima bio najvoljeniji. Zna i kad su mu prebacivali što je izostavio ovu ili onu igračicu i kad ga je i ko po kuloarima smenjivao. Ponekad se išlo dotle da su mu čak zamerali da je strog, pa i što se navodno nikad ne smeje...

M. Todorović

Iz "Vesti" u nove pohode: Terzić u našem beogradskom dopisništvu

Ko će ljudima ugoditi?!
- Ja sigurno neću. Mene može da smeni samo onaj ko me postavio, a to je Odbojkaški savez Srbije. Na napade nikad nisam odgovorio, a kad bih se na to rešio - knjigu bih mogao da napišem. Ali, šta će mi to? Radim ono što znam. Strog jesam. Ne dam da se kasni na trening, tražim da se poštuju reprezentacija, rad, pravila. Ne smejem se? Nije to baš tačno, pitajte igračice. Izgleda da su me one prilično opustile, valjda sam omatorio - smeje se selektor i time potkrepljuje da nije baš onoliki "terzinator" kako se priča...

Sjaj u očima

O odbojci sa Terzićem možemo da pričamo danima. Ona je njegova ljubav, njegov život. Ljude, ipak, ponekad više zanima da li je i koliko teško raditi sa devojkama.

- Koliko je lepo, toliko je i teško. Muškarci su drugačiji. Dođu na trening ili utakmicu neraspoloženi, ali povuče ih adrenalin i sve se završi na snagu. Idemo, "bum, bum, bum" i sve je gotovo. Sa devojkama je drugačije. Mnogo je više emocija. Kad me neko o tome pita, odgovorim kontrapitanjem - imaš li ženu, devojku? Imam. Kako ti je s njom? Pa... i raširi ruke. A ja ih imam dvanaest, petnaest, dvadeset. I sve su različite. Sve su osetljive. One su mi kao kćerke, ili mlađe sestre, a ja sam njima i trener i učitelj, i otac i stariji brat. Moj posao je njihovo odbojkaško, ali i životno vaspitanje. To je jedini način. Ali, one su zahvalnije za saradnju od muškaraca. Kad ih osvojiš znanjem, veruju ti sto odsto. Zato nikad nisam imao ni najmanji problem u reprezentaciji - Terzić otkriva tu osetljivu stranu selektorskog zanata, psihološki pristup koji je i te kako važan u kreiranju šampionskih ekipa.

To je, ističe, možda i ona najpresudnija "kvaka" u sportu koji se na vrhunskom nivou igra širom sveta.
- Danas svi radimo slično - nastavlja selektor "srebrnih" olimpijki. - Ne postoje tajne u igri ni široj javnosti nepoznate igračice. Informacije prestižu jedna drugu. O našim protivnicama imamo sve podatke, kao i oni o nama. A mi ništa i ne krijemo. Dešavalo mi se da me pozovu neki poznati treneri, selektori sa kojima ćemo sutra možda igrati neko polufinale, da pitaju za savet. Kako da nekoj igračici naprave akciju za napad. Ili kako bolje da blokira.

I Vi pomognete?
- Naravno. Ja nikad nisam zatvorio ni trening. Kod nas na trening može da dođe trener s kojim ću 24 časa kasnije igrati finale Olimpijskih igara! Šta ima da krijem? Pa, ako to što vidi može da primeni, iskoristi, slobodno...

Ako svi treniraju isto, ako imaju kvalitetan kadar igračica i ako je još sve tako na "izvol'te", kako to onda Srbija pobeđuje?
- Pa, imamo mi neke naše cake. Može neko nešto i da odigra slično, ali ne tako dobro kao mi - u svom stilu će Terzić.

Znači, sve je u glavi?
- Odbojka je sport u kojem vlada žestoka konkurencija. Svako svakog može da pobedi. Svaki čas naletite na ekipu koja je osvojila olimpijsko zlato ili Svetsko prvenstvo. Ili je prošle godine bila druga u Svetskom kupu. Znači, u pitanju su nijanse. I onda, kad se izađe na teren, ili imaš ili nemaš dan. Mora malo da te pogleda i sreća. Najviše je u psihološkoj pripremi.

Koliko može naša ženska odbojkaška reprezentacija u narednom periodu? Dokle mislite da "terorišete" ostatak odbojkaške planete?
- Naša ekipa ne samo da je kvalitetna nego je i veoma mlada. Koliko može, to je pitanje ambicije. A, pošto ih dobro poznajem, smem da kažem da su veoma ambiciozne. Da su još i te kako gladne medalja. I to onih najsjajnijih. Duboko sam uveren da u narednom ciklusu, a pod tim mislim završno sa Olimpijskim igrama u Tokiju 2020. godine, naša reprezentacija može mnogo. Što se mene tiče, neki ljudi su mi posle zlata na Evropskom šampionatu u Beogradu, pa ponovo posle srebra na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, rekli da je to pravi trenutak da se povučem. Da odem kad sam najbolji. Nisam ih poslušao jer mislim da devojke, stručni štab, Savez, ja... možemo još više da podignemo tu lestvicu. Dakle, radiću sve dok budem imao sjaj u očima - kaže nam Zoran Terzić za kraj.

Ne, nije kraj. Odbojkašice su, kako kaže, tek na pola puta. I nema razloga da u to ne verujemo...