Gost "Vesti" - Zoran Terzić: Sa devojkama idem do Tokija
Kad kažeš odbojka, pomisliš na Srbiju. Kad kažeš ženska odbojka, prva asocijacija je Zoran Terzić. Dugogodišnji selektor naših odbojkašica, kreator svih uspeha poslednje decenije, broji "sitno" do još jednog takmičenja na koje će ga ispratiti nacija uvek gladna novih medalja.
Pred našim najboljim odbojkašicama je učešće u gran priju. Prvi vikend igra se u Ankari u kojoj će Srbija od 7. do 9. jula naspram sebe imati Tursku, Brazil i Belgiju. Potom slede putovanja u japanski Sendai (14-16. jul) i Hongkong (21-23. jul), a uz malo sreće i u Peking gde će se najuspešnije selekcije od 4. do 6. avgusta boriti za medalje.
- Realno, za nas je ove godine od mnogo većeg značaja Evropski šampionat, koji će se od 22. septembra do 1. oktobra igrati u Azerbejdžanu i Gruziji - ne krije selektor.
15 medalja osvojio je na velikim takmičenjima
- Tu imamo velike ambicije, pa ćemo tako i tempirati formu. Ali, kad već igramo i gran pri, i to u najjačem sastavu, onda ćemo igrati najbolje moguće. Realno, iako i vi kažete da je reč o Svetskoj ligi odbojkašica, sa ovim muškim takmičenjem trenutno može da se meri samo po izuzetnom naporu i pređenoj kilometraži. Donosi prestiž, ne i finansijsku dobit. Međutim, ako se po visini novčanih nagrada izjednači sa Svetskom ligom, za šta ima nekih najava, verujem da će gran pri zasijati punim sjajem.
Bilo kako bilo, ženska reprezentacija Srbije se za početak ovog nadmetanja sprema punom parom. Generalnu proveru će imati naredne nedelje na "Kupu Borisa Jeljcina" u Jekaterinburgu. U Rusiju se polazi za koji dan, pa iz prenatrpanog Terzićevog dnevnog rasporeda treba "ukrasti" bar 45 minuta za gostovanje u našoj redakciji.
Sa selektorom je lako dogovoriti se. Može - može, ne može - ne može.
Imali smo sreće. Posle kratkog razmišljanja o narednoj obavezi, ugovaramo termin. I, naravno, dolazimo ranije pred hotel da ga pokupimo, jer Zoran Terzić ne voli kašnjenja ni na trening, ni na intervju.
Bolje da kopam kanal
Sa vreline novobeogradskih ulica, na kojima Sunce drugog dana leta svojski topi asfalt i svaku volju u prolaznicima, sklanjamo se u prostorije dopisništva "Vesti". Nema ni tu hladovine za naše novinare, juri se za rokovima. Terziću je takva, radna atmosfera dobro poznata iz odbojkaških sala. Poštuje rad i trudi se da ne prekida proces proizvodnje. Ispunjava čak i molbe naših foto-reportera, najpre Marka, potom i Andreja, pa strpljivo pozira iako priznaje da to baš i ne voli.
Igračice vole - hrabrimo ga.
- Znam, ali nije to za mene, iako sam svestan da je i to deo posla.
Pričamo mu o "Vestima", koliko smo posvećeni Srbima koji žive daleko od otadžbine. Selektor sa primetnim zadovoljstvom sluša. Klima glavom. I sam godinama deli njihove živote, dileme, razmišljanja.
- Ako saberem sve dane, mesece i godine rada u reprezentaciji i vreme provedeno u inostranim klubovima, ispada da sam tokom poslednje decenije kod kuće proveo tek oko 100 dana... Dalje, veoma mi je drago što ste me pozvali u goste i što će ovaj naš razgovor čitati naša dijaspora. Dugo i na svakom koraku, čim mrdnemo negde van Srbije, osećam koliko nas tamo daleko naši ljudi vole i koliko im značimo. Da li smo u nekoj stranoj zemlji, u Republici Srpskoj ili na Kosovu, osećamo samo bezrezervnu ljubav. Za nas se glasno navija i kad pobeđujemo i kad gubimo. To je neprocenjivo i to ovom mom poslu daje veliki smisao.
Trikom do pobede
Kad se pobeđuje, sve je dobro. Kad ne ide - mora da se pribegava raznim trikovima. Terzić se najviše seća onog presudnog meča u jurišu na prvu medalju - bronzu na Svetskom prvenstvu u Japanu 2006. godine.
- Bili smo totalni autsajderi, a u prva dva kola pobedili smo velesile kao što su Italija i Kuba. Zavlada euforija, dobijemo svih pet mečeva u grupi, a u drugoj fazi ukaže nam se prilika za polufinale, samo da dobijemo Kineski Tajpeh. Povedemo sa 1:0 i onda sve krene naopako. Igračice u grču, uplašene, vene im poiskakale koliko su se stegle i mi krenemo u poraz. Lopte nas udaraju u glavu, a ove preko puta pogađaju samo linije. Gubimo i ko će da se seća onih pobeda s početka? Pozovem tajm-aut i kažem: "Devojke, čestitam, prošle ste u polufinale. Sad sam računao, idemo na poen-količnike". One počnu da vrište, grle se i raduju, izađu na teren i onako srećne i opuštene pobede sa 3:2. Ja ih onda okupim:"Moram da priznam da sam vas slagao. Tek sad ste prošle u polufinale." One me gledaju, ne veruju. Više se i ne raduju, to su već završile...
Tako se stiglo do bronze.
Priznaje da nije video toliko u budućnost kad mu je svojevremeno Aleksandar Boričić, kao bivšem igraču i talentovanom stručnjaku, ponudio mesto trenera ženske ekipe crveno-belih.
- Nikad nisam video sebe u ženskoj odbojci. "Lakše bi mi bilo da mi je rekao da treba da iskopam kanal", pomislio sam i bez oduševljenja prihvatio da budem privremeno rešenje do kraja sezone. A kad se ta sezona završila, igračice su otišle u Boričićevu kancelariju i rekle - to je to. Tražile su da ostanem.
I ostao je. Bilo je to 1998. Četiri godine kasnije postao je selektor ženske reprezentacije. Danas ima 15 odličja. A, Srbija je među najboljima na svetu.
- Rezultatski gledano, tvrdim da smo najbolja evropska reprezentacija! Jer, pazite, samo Srbija od svih selekcija na našem kontinentu ima medalje na svim mogućim evropskim i svetskim takmičenjima. Mislim da to nije mala stvar. I trajemo. Imamo i kontinuitet i igrački potencijal.
Naš gost, dakle, krcka već 16. godinu na selektorskom poslu. Preživeo je svakakve oluje koje ta funkcija nosi sa sobom.
- Kad smo počeli da radimo, bio nam je san samo da se plasiramo na neko veliko takmičenje. Kad smo izborili prvo polufinale, to je bio uspeh ravan trijumfu na Olimpijskim igrama. A sad osvajamo medalje svake godine. A kad se to ponekad i ne dogodi, nađe se poneko i nezadovoljan...
Osetio je to nezadovoljstvo, pa čak i otvorene napade, nebrojeno puta. Zna da proteklih godina nije baš svima bio najvoljeniji. Zna i kad su mu prebacivali što je izostavio ovu ili onu igračicu i kad ga je i ko po kuloarima smenjivao. Ponekad se išlo dotle da su mu čak zamerali da je strog, pa i što se navodno nikad ne smeje...
Ko će ljudima ugoditi?!
- Ja sigurno neću. Mene može da smeni samo onaj ko me postavio, a to je Odbojkaški savez Srbije. Na napade nikad nisam odgovorio, a kad bih se na to rešio - knjigu bih mogao da napišem. Ali, šta će mi to? Radim ono što znam. Strog jesam. Ne dam da se kasni na trening, tražim da se poštuju reprezentacija, rad, pravila. Ne smejem se? Nije to baš tačno, pitajte igračice. Izgleda da su me one prilično opustile, valjda sam omatorio - smeje se selektor i time potkrepljuje da nije baš onoliki "terzinator" kako se priča...
Sjaj u očima
O odbojci sa Terzićem možemo da pričamo danima. Ona je njegova ljubav, njegov život. Ljude, ipak, ponekad više zanima da li je i koliko teško raditi sa devojkama.
- Koliko je lepo, toliko je i teško. Muškarci su drugačiji. Dođu na trening ili utakmicu neraspoloženi, ali povuče ih adrenalin i sve se završi na snagu. Idemo, "bum, bum, bum" i sve je gotovo. Sa devojkama je drugačije. Mnogo je više emocija. Kad me neko o tome pita, odgovorim kontrapitanjem - imaš li ženu, devojku? Imam. Kako ti je s njom? Pa... i raširi ruke. A ja ih imam dvanaest, petnaest, dvadeset. I sve su različite. Sve su osetljive. One su mi kao kćerke, ili mlađe sestre, a ja sam njima i trener i učitelj, i otac i stariji brat. Moj posao je njihovo odbojkaško, ali i životno vaspitanje. To je jedini način. Ali, one su zahvalnije za saradnju od muškaraca. Kad ih osvojiš znanjem, veruju ti sto odsto. Zato nikad nisam imao ni najmanji problem u reprezentaciji - Terzić otkriva tu osetljivu stranu selektorskog zanata, psihološki pristup koji je i te kako važan u kreiranju šampionskih ekipa.
Kako je Nole "kalio" zlato
Kako se kalilo zlato na EŠ u Beogradu 2011. godine?
- Evropsku ligu smo te godine odigrali sjajno, ali ekipa je počela da pada pred Evropsko. A, pritisak je ogroman. Svi računaju da ćemo uzeti neku medalju. Igračice pale u depresiju, osećaju da nešto ne štima, a zovu ih prijatelji, rodbina, traže karte.
Šta ste uradili?
- Novak Đoković, koga privatno znam od njegovog rođenja, bio je tih dana u Beogradu. Pozovem ga i zamolim da dođe na trening. Stigao je sa dresom odbojkaške reprezentacije koji sam mu poklonio. Odštampao mu broj 1 - da bi bio prvi na svetu. I sad, on te 2011. godine pobeđuje sve redom i odjednom ulazi u salu, na naš trening, sa dresom. Veseo, kao dečak, moli igračice: "Možete da mi se potpišete, pa da okačim dres u sobi." One ga gledaju, ne veruju, misle da je neka skrivena kamera. Znaju Novaka sa televizije i sad je on pred njima. Traži autograme. Kakav je to šou nastao. Skočile su, počele da ciče... Nole je ostao ceo trening, sudio i - one su stigle do zlata i titule šampionki Evrope - zadovoljno priča selektor reprezentacije.
To je, ističe, možda i ona najpresudnija "kvaka" u sportu koji se na vrhunskom nivou igra širom sveta.
- Danas svi radimo slično - nastavlja selektor "srebrnih" olimpijki. - Ne postoje tajne u igri ni široj javnosti nepoznate igračice. Informacije prestižu jedna drugu. O našim protivnicama imamo sve podatke, kao i oni o nama. A mi ništa i ne krijemo. Dešavalo mi se da me pozovu neki poznati treneri, selektori sa kojima ćemo sutra možda igrati neko polufinale, da pitaju za savet. Kako da nekoj igračici naprave akciju za napad. Ili kako bolje da blokira.
I Vi pomognete?
- Naravno. Ja nikad nisam zatvorio ni trening. Kod nas na trening može da dođe trener s kojim ću 24 časa kasnije igrati finale Olimpijskih igara! Šta ima da krijem? Pa, ako to što vidi može da primeni, iskoristi, slobodno...
Ako svi treniraju isto, ako imaju kvalitetan kadar igračica i ako je još sve tako na "izvol'te", kako to onda Srbija pobeđuje?
- Pa, imamo mi neke naše cake. Može neko nešto i da odigra slično, ali ne tako dobro kao mi - u svom stilu će Terzić.
Iz Volera u Moskvu
Proteklu godinu Terzić je proveo u ciriškom Voleru, osvojio duplu krunu i doneo im prvu međunarodnu medalju - bronzu na klupskom Svetskom prvenstvu u Kobeu.
- Svi u klubu su bili prezadovoljni, ja sam pomalo bio i tužan - ne krije.
Zbog toga što ste u grupi pobedili brazilsku Reksonu, a onda od istog rivala izgubili u polufinalu?
- Generalno, problem sa Volerom je taj što u ekipi nije bilo napadača koji u odlučujućim trenucima velikog takmičenja treba da povuče ekipu u pobedu za finale ili za zlato. To nam se dogodilo na završnom turniru Evrolige, pa u Manili, pa u Kobeu... Jednostavno, zadovolje se tim nekim četvrtim-petim mestom i gotovo. Šteta, jer smo sa Reksonom igrali egal i po mom mišljenju mogli da ih pobedimo.
I švajcarski Volero je godinama bio srpska kolonija...
- Jeste. Ali, ja preuzimam moskovski Dinamo. Veliki klub, uvek najviše ambicije. Sa mnom ide i Željko Bulatović, koji se veoma raduje radu u Rusiji.
Znači, sve je u glavi?
- Odbojka je sport u kojem vlada žestoka konkurencija. Svako svakog može da pobedi. Svaki čas naletite na ekipu koja je osvojila olimpijsko zlato ili Svetsko prvenstvo. Ili je prošle godine bila druga u Svetskom kupu. Znači, u pitanju su nijanse. I onda, kad se izađe na teren, ili imaš ili nemaš dan. Mora malo da te pogleda i sreća. Najviše je u psihološkoj pripremi.
Koliko može naša ženska odbojkaška reprezentacija u narednom periodu? Dokle mislite da "terorišete" ostatak odbojkaške planete?
- Naša ekipa ne samo da je kvalitetna nego je i veoma mlada. Koliko može, to je pitanje ambicije. A, pošto ih dobro poznajem, smem da kažem da su veoma ambiciozne. Da su još i te kako gladne medalja. I to onih najsjajnijih. Duboko sam uveren da u narednom ciklusu, a pod tim mislim završno sa Olimpijskim igrama u Tokiju 2020. godine, naša reprezentacija može mnogo. Što se mene tiče, neki ljudi su mi posle zlata na Evropskom šampionatu u Beogradu, pa ponovo posle srebra na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, rekli da je to pravi trenutak da se povučem. Da odem kad sam najbolji. Nisam ih poslušao jer mislim da devojke, stručni štab, Savez, ja... možemo još više da podignemo tu lestvicu. Dakle, radiću sve dok budem imao sjaj u očima - kaže nam Zoran Terzić za kraj.
Ne, nije kraj. Odbojkašice su, kako kaže, tek na pola puta. I nema razloga da u to ne verujemo...
Kao deca, a svetska klasa
Terzić po ko zna koji put tokom ovog razgovora demantuje dežurne kritičare. O svojim igračicama govori - samo sa osmehom.
- One su sjajne. Rade bez pogovora sve što od njih tražim. Nekad me naljute, nekad im gledam kroz prste. Baš kao da su deca.
Počinjemo sa pitanjima o svakoj igračici ponaosob.
Tijana Bošković i Brankica Mihajlović?
- Svetska klasa. Cenjene su svuda. Sa njima imamo napad kakav skoro da nema niko drugi. Tijana je sad van stroja, tek je skinula čizmu koju je nosila zbog povrede, ali putovaće s nama u Ankaru. Možda neće igrati, ali će trenirati.
Milena Rašić?
- Naš novi kapiten. Sećam se njenog prvog treninga u državnom timu. Dao sam joj da radi blok deset minuta, pa prste kroz lastiš drugih deset minuta, pa trećih deset minuta još jednu vežbu. I gotovo. Dete je sve naučilo za pola sata. Pogledajte je kako koristi duge ruke, kakav osećaj za blok ima. Inače su nam srednjaci strašni. Stefana Veljković, Jovana Stevanović - mnogo su jake.
Tijana Malešević?
- Neviđeno važan šraf u našoj mašini. Stići će svuda, za nju nema izgubljene lopte. Pritom, ona je jedna večito nasmejana i vesela devojka, drži atmosferu u timu.
Oprostile su se Jelena Nikolić, Jovana Brakočević, Suzana Ćebić...
- Prirodan proces, toga je bilo i ranije u reprezentaciji. Jelena je godinama bila stožer ekipe, odličan primač servisa i neko oko koga su se svi okupljali. Suzana sjajna. Joca - izvanredni korektor, nije se plašila ničega i to je za nas bilo fantastično u terenu.
Nema više ni Maje Ognjenović...
- Sa nama je bila 13 godina, vodila je igru ekipe. Kakav je Maja tehničar, ne treba napominjati. Nekad sam možda pokušavao da je u igri malo kanališem, ali je njena improvizacija bila jača. Ekipa je navikla na nju. Igrala je u njenom ritmu. U tom smislu biće pritisak na Bojani Živković i Ani Antonijević, ali samo neka ne misle na Maju i neka igraju svoju igru.
U gran priju neće igrati Silvija Popović.
- Dogovorili smo se da dobije slobodno, biće tu za Evropsko. Menjaće je Jelena Blagojević koja nije libero već primač servisa, ali snaći će se..
