Gošća "Vesti" Milena Rašić: Zlatni đerdan Kosovke devojke
Da je srpska kinematografija iole bogatija i da, poput nekih svetskih, crpi inspiraciju iz sportskih tema, životopis Milene Rašić mogao bi da posluži kao dobar scenario za film. Jer, njena biografija ima sve ono što bi publiku držala prikovanu uz veliki ekran: teško detinjstvo, prinudni odlazak iz rodnog mesta, život u siromaštvu, požrtvovanje, naporan rad i - ogroman uspeh.
Naravno da bi sa filmovanjem njenog života bilo problema. Najpre, razmišljamo dok čekamo trofejnu srpsku odbojkašicu da nam stigne u goste, ko bi je glumio? Možda bi se na Akademiji i pronašla neka visoka, zgodna crnka poput nje, ali... Tek tad bi nastao pravi problem. Kako nekoga brzo, makar i za potrebe snimanja, naučiti da tako dobro igra odbojku?
- Najbolje bi bilo da Milenu glumi Raša - zaključujemo dok srpska reprezentativka junačkog srca, rođena pre 26 godina u Obiliću, izlazi iz automobila i prilazi nam s onim njenim karakterističnim osmehom.
Stari tim za nove titule
Ostajete u Vakifbanku i naredne sezone?
- Sad nas svi pitaju - možemo li da postavimo više ciljeve. Iluzorno je sada pričati šta će biti naredne sezone, ali da želimo ponovo da osvajamo titule - želimo.
U redakciji je već svi nestrpljivo čekaju. Nije šala, u razmaku od samo dvadesetak dana osvojila je evropsku i svetsku titulu! Najpre je u italijanskom Trevizu podigla pehar CEV Lige šampiona i, pride, bila proglašena za najbolju srednju blokerku Starog kontinenta. Potom je na drugom kraju sveta, u japanskom Kobeu, sa turskim Vakifbankom trijumfovala i na klupskom Svetskom prvenstvu. Pravi zlatni đerdan Kosovke devojke!
- Prezadovoljna sam, ove dve zlatne medalje su mi najveći uspesi u dosadašnjoj klupskoj karijeri - zahvaljuje se na čestitkama.
Rašo - oslovljavamo je nadimkom koji i sama najviše voli - kakav je osećaj reći šampionka sam Evrope i sveta?
- Pa, lepo je, iako nisam stigla da u tome preterano uživam, ni da razmišljam. Evo, sad kad me to pitate, moram da priznam - dobro zvuči.
Na našu opasku da nam neke kolege u šali već prebacuju što nam u goste sad već redovno dolaze visoke gošće, kao recimo njena koleginica Brankica Mihajlović, Milena brzo dodaje:
- Pa, ja imam 193 centimetra i - viša sam od Brankice. Da se ne bi ljutili, bolje da ne ustaju sa stolica...
Ne zna ni sama...
U veselom raspoloženju, posle prolaska kroz naše beogradsko dopisništvo, tokom kojeg se srdačno pozdravila sa svima i posmatrala "prelom" jedne sportske strane u tehnici, nastavljamo razgovor gde smo stali. Milena sa zanimanjem lista primerak novina na kojima se smeši sa naslovnice i zadovoljno konstatuje:
- Ove "Vesti" poneću mami. Ona sve što se o meni napiše pedantno skuplja.
Vraćamo se na početak njene, sad već dobro poznate priče. Raša je rano, još kao osmogodišnja devojčica, učenica OŠ "Branko Radičević" u Obiliću, ostala sama sa mamom Radmilom. Godinu dana kasnije, poput mnogih drugih Srba sa Kosova, njih dve su zbog bombardovanja morale da potraže utočište u Srbiji. Skrasile su se u Aranđelovcu.
Rašin Beograd
Milena u oktobru slavi 27. rođendan i kaže da su pred njom još godine uživanja u odbojci:
- Još ne razmišljam čime ću se jednog dana baviti. Kao i obično, ići ću korak po korak.
Ipak, već zna gde će jednog dana živeti.
- Moja mama se skrasila u Pančevu, a ja posle brojnih selidbi kao svoj grad doživljavam Beograd. Tu mi je sve.
Tamo su počele da žive dane u kojima se više nemalo, nego imalo. Za učenicu petog razreda sve se promenilo kad joj je na času fizičkog prišao jedan čovek iz OK Šumadija, koji je po školama tražio talentovanu decu. Pitao je Milenu da li bi volela da trenira odbojku. Nije ga pokolebao ni staloženi odgovor vižljaste devojčice da bi volela, ali da - nema para za članarinu.
- Bio je to čika Velja, moj prvi trener, koji se dogovorio s ljudima iz Šumadije da me pozovu. Njemu, pa Zoranu Božiću, koji me vodio u prvom timu, i potom Miloradu Kijcu, koji me nekoliko godina kasnije odveo u pančevački Dinamo, mnogo dugujem - ne krije.
Još više duguje urođenom talentu i fanatičnom radu. Svaki trening, svaku utakmicu, svaku priliku grabila je kao meč loptu. A, onda je usledio poziv u reprezentaciju. Našla se oči u oči sa Zoranom Terzićem.
- Selektor Terzić je najviše od svih uticao na moju igru. Bolje rečeno, sve što znam kao srednji bloker naučila sam od njega. I, još imam šta da naučim.
Konstantno napredovanje u Mileninoj igri vidljivo je iz sezone u sezonu. Nivo koji je dosegla u Kanu bio je samo prvi stepenik. Nagoveštaj onoga što će dostići za tri sezone u Vakifbanku.
- Igranje u jednoj tako vrhunskoj ekipi, u kojoj nema nijednog slabog mesta i koju čine reprezentativke nekoliko zemalja i, naravno, Turske, učinio je da stalno idem napred.
Nekad je prosto neverovatno kako zaustavite korektorke koje izgledaju kao soliteri kad skoče iz zaleta... Ili, kad razbijete pravi zid blokerki od kojih su neke više i desetak centimetara. U čemu je tajna?
- I ja se pitam! Nekad ni sama ne znam kako mi to pođe za rukom - opet Milena tera na šalu, a onda će u ozbiljnijem tonu: - Radila sam mnogo na bržoj reakciji na mreži, rotaciji na jednoj nozi. Mnogo toga je u izrađenim, uvežbanim akcijama, ali i u tajmingu i onom posebnom razumevanju sa tehničarem, koja oseti kad je pravi trenutak da me uposli. A, to se u odbojci dešava za treptaj oka.
Čudno je to tursko prvenstvo. Vakifbank je prošle godine uzeo državnu titulu, a Ezačibaši svetsku. Ove godine, Milena i saigračice pobrale su evropske i svetske lovorike, a "kod kuće" su gledale u leđa Fenerbahčeu.
- Paklena konkurencija i to mi u suštini prija. Mi smo u ligi izgubile neke dobijene utakmice i otuda gubitak titule. Ipak, nema razloga da se žalimo. U Trevizu i Kobeu sve smo nadoknadile.
Na putu do obe krune pao je upravo Ezačibaši...
- Šta reći, pravi drim-tim. Maja Ognjenović znalački vodi ekipu, tu su i Larson, Adams, Baladin i - Tijana Bošković.
Da li ste za najbolju korektorku planete pravili posebnu taktiku?
- Naravno. Samo, sve što uradite protiv Tijane čas posla može da padne u vodu. Znate i sami da mi na njoj baziramo igru u reprezentaciji. Dok se ekipa zagreje, ona već ubaci petnaestak poena. Tako da nekad protiv nje i nema odbrane. Na našu sreću, dobro se završilo.
Turci fanatici
Kakvi su Turci kao odbojkaški navijači?
- Prave sjajnu atmosferu, što je razumljivo kad se zna da isti ljudi dolaze sa fudbalskih utakmica. Temperamentni su, klupski obojeni, vlada veliko rivalstvo, pogotovo između Fenerbahčea i Galatasaraja. Na ulici me prepoznaju, bude malo onog klasičnog peckanja ko je bolji, a u dvorani zna da vri. Pre dolaska u Tursku potanko sam se raspitala kod Jelene Nikolić i Jovane Brakočević o svemu... Rekle su mi da je klub organizovan perfektno i da je na nama da mislimo samo na odbojku. Zaista je tako.
Japan kao sudbina
Ima i Vakif svoju Tijanu, u vidu Kineskinje Džu Ting?
- Ona je, takođe, neverovatna. Prava mašina!
Džu je "kriva" što Srbija u Riju nije uzela olimpijsko zlato...
- Jeste, ali nismo mi ni prve ni jedine koje smo na našoj koži okusile tu "mašinu"!
Još malo o CEV Ligi šampiona. Postojala je bojazan da li ćete uopšte igrati na fajnal-foru?
- Došlo je do ogromnog zamora, do pucanja mišića u listu noge. To je moja prva ozbiljna povreda u životu! Jeste, plašila sam se da li ću uopšte zaigrati, ali naterala sam sebe da istrpim. Skočim jednom - boli. Skočim drugi put - boli manje. I tako, malo-pomalo...
Stigoste do zlata i onda ste sve ponovili na klupskom Svetskom prvenstvu?
- U Kobeu je već bila bolja situacija, najgore je prošlo.
Iz meča u meč Vakifbank je pokazivao da se neće zadovoljiti bronzom kao prošle godine u Manili. Redom su padali Dinamo Moskva, brazilska Reksona, Hisamitsu Springs, u polufinalu kao i u Trevizu Ezačibaši i, najzad, u borbi za zlato ponovo prvak Južne Amerike.
Demantovale ste ono nepisano pravilo da je gotovo nemoguće na istom turniru dva puta pobediti istog rivala.
- Zaista smo igrale fenomenalno. Trener Gvideti je postavio sjajnu taktiku protiv njegovog kolege Rezendea i - nismo im dale ni set. Džu je ponovo bila fantastična, odlična i Sletjes...
A Milena Rašić je imala učinak od 13 poena, čak sedam blokom!
- Izgleda da mi Japan uvek donese sreću - skromno će Raša. - Tamo se uvek osećam kao kod kuće. Valjda mi prija pažnja koju nam njihova publika poklanja. Kako sa reprezentacijom, tako i sada.
Plaši se samo golubova
Svi koji Milenu dobro znaju kažu da je uvek spremna za šalu:
- Kad na terenu sve ide dobro i kad je oko mene dobro društvo, volim da se opustim.
Ipak, na terenu delujete opasno. Neki kažu i da vas se plaše...
- I treba, ja i jesam opasna - smeje se Raša.
A, čega se plaši Milena Rašić?
- Samo golubova!
Karaoke za titulu
Kako ste proslavile svetsku titulu?
- Uz karaoke. Izašle smo te večeri posle finala, organizovali su nam zabavu s pevanjem, bilo je lepo. Već sutradan raštrkale smo se na sve strane sveta.
Zbog pomenute povrede lista Milena je propustila prvu ovogodišnju akciju reprezentacije Srbije - kvalifikacioni turnir u Varšavi za odlazak na SP u Japanu 2018.
- U dogovoru sa selektorom Terzićem propustila sam Varšavu, da bih se odmorila i sprovela potrebne terapije. Procenili smo da imamo odličnu ekipu, pokrivenu na svim mestima, i da u konkurenciji Češke, Poljske, Islanda, Kipra i Slovačke bez obzira na to ko igra možemo da osvojimo prvo mesto u grupi. Ispostavilo se da je procena bila dobra - devojke su sve odradile na najbolji mogući način i bez ijednog izgubljenog seta overile japansku vizu.
Opet Japan...
- Kažem ja, to je neka tajna veza.
Ove godine na programu su dva velika takmičenja, Gran pri i EP u Poljskoj?
- Još pamtim zlato sa EP u Beogradu 2011, ono čudesno finale sa Nemicama, poslednji poen, našu zbunjenost i ogromnu radost zbog titule. Imala sam 20 godina i od tada čekam novo zlato na velikom takmičenju. Baš sam se uželela... - kaže Milena Rašić na rastanku.
Kako je ovo odbojkaško leto krenulo, biće još zlata u odbojkaškom đerdanu Kosovke devojke...
Kraj Bosfora sa Kalinom
Živela je na Azurnoj obali i sada pokraj Bosfora. Za četiri sezone u Kanu nijednom nije stigla da prošeta crvenim tepihom čuvenog filmskog festivala, pošto je u vreme njegovog održavanja uvek imala obaveze u državnom timu. A, kako se snašla u Istanbulu?
- Metropola na dva kontinenta, spoj različitih kultura, mnogo mogućnosti... Izuzetno uzbudljiv grad. Naravno, život profesionalne sportistkinje sužava mogućnosti da se do tančina upoznaju sve njegove strane. Živim u jednom mirnijem kvartu, u blizini su mi bile Holanđanka Sletjes i Amerikanka Kimberli Hil i sa njima sam se najviše družila. Šteta što je Kim sad otišla u italijanski Koneljano.
S kim se još družite?
- Naša kolonija u Istanbulu je velika, često sedim u srpskom restoranu s našom hranom i muzikom. A, najviše se viđam sa košarkašem Nikolom Kalinićem. Slični smo, oboje volimo da se družimo i šalimo. Odem zbog njega i na utakmice Fenera.
Onda iz prve ruke znate kakav tretman ima Željko Obradović?
- On je institucija, iznad svih. Turci sve sportiste vole, a u njega gledaju kao u Boga.
Najlepše sa porodicom
Fantastičnom serijom na Gran priju 2015. od deset uzastopnih pobeda srpske odbojkašice su očarale svet. Potom i odličnim partijama na OI u Riju.
- Na početku Gran prija i na kraju Igara izgubile smo samo od Kine - podseća Milena Rašić. - Zaista neverovatan uspeh. Neki mečevi mi još deluju nestvarno. Najpre, onaj sa Argentinom u Japanu koji smo odigrale u grču, jer je od njega zavisio odlazak u Rio. Pa, oni čudesni trijumfi nad Ruskinjama i Amerikankama. Još mi je smešno kad vidim pobedonosni poen u polufinalu posle kojeg trčimo tamo-amo, padamo, plačemo, publika plače i smeje se sa nama.
Nezaboravno, kao i finale s Kinom. Dugo sam bila tužna posle poraza, a onda shvatila da smo osvojile olimpijsko srebro. I, na to sam ponosna!
A, pred odbojkašicama Srbije ove godina dva su velika izazova. Najpre Gran pri, takozvana ženska Svetska liga, koji počinje 7. jula susretima sa Turskom, Brazilom i Belgijom u Ankari. Drugog vikenda Srbija igra sa Brazilom, Japanom i Tajlandom u Sendaiju, a potom sledi selidba u Hongkong, gde će rivali biti Rusija, Kina i Japan. Cilj je plasman na finalni turnir u Pekingu (5. i 6. avgust).
Potom, od 22. septembra do 1. oktobra Azerbejdžan i Gruzija biće domaćini EP. Srpkinje su u Ganji, u grupi sa Holandijom, Belgijom i Češkom. Pogled je uperen u Baku u kojem će se deliti medalje.
- Iz Bakua imam jednu bronzu sa Evropskih igara - podseća Milena. - Da, kreće ono naše leto kojem se sve odbojkašice uvek raduju. Zajednički višemesečni boravak, pripreme, naporni treninzi... sve se lako podnosi u porodici. A, mi jesmo - porodica. Nekome sa strane je, možda, čudno kako nam s godinama ne dosadi da mesece provodimo zajedno, ali nama je to uživanje.
