Gosti "Vesti" - Novica i Vanja: Jakov, Una i Partizan, tri ljubavi

Novica Veličković (31), veliki idol navijača KK Partizan, Novica Ubica, kapiten koji je grupu autsajdera nedavno doveo do nacionalnog Kupa nedavno, nekadašnja zvezda u usponu Evrolige, reprezentativac Srbije sa srebrom iz Poljske 2009. i njegova partnerka Vanja Matić (28), odbojkašica Partizana, nekada reprezentativka Srbije u bič voleju i članica Obilića, Istra i Dudingena, pojavili su se u našoj redakciji sportski obučeni.

Vojo Sekulić

Uvek dragi gosti: Bračni par Veličković

A kako bi njih dvoje drugačije? Nasmejani i veseli, ovi mladi roditelji izazvali su veliku pažnju u "Vestima", naročito među partizanovcima. Tako se i nametnulo pitanje za početak razgovora.

Šta osećate kad kažu da je Novica Veličković simbol Partizana?

- U suštini, meni je samo cilj da se moj klub vrati na ono gde je bio i gde zaslužuje da bude. Igram kako igram i očigledno ljudi u sali to vide. Kad sam bio mlađi, kupio sam ih borbom i požrtvovanošću, ali uopšte ne gledam da li ću biti sada bitan. Ipak, iskreno, naravno da prija kad ti cela dvorana skandira.

Da li je realno, bar dok ste vi igrač, da se Partizan vrati na period od pre pet-deset godina?

- Ne znam da li je realno dok sam tu, ali to je proces. Nemamo finansijsku moć da ispratimo ekipe koje to imaju, mada pametnim odabirom, možda, možeš unapred da kroz tri-četiri godine i kroz juniorski i kadetski pogon popuniš sva prazna mesta da bi dobijao dobre košarkaše. Partizan je uvek izbacivao mlade igrače. Mnogo je lakše kad imaš nekoliko dobrih mladih košarkaša, a stariji vode te mlade i u suštini mladost uvek dobija. I mi smo osvajali te titule kad sam imao 20-21 godinu. I tad smo mi klinci bili u glavnim ulogama.

Ovde zna finansijsko stanje brzo da se promeni?

- Evropska košarka je definitivno pala, nema više ekipa koje su bile strah i trepet. Ima možda dve, sve ostalo je pobedivo. S nekim normalnim sredstvima može da se napravi respektabilan tim. Nije kao ranije što je bilo da bez ne znam koliko miliona ne možeš ništa. Partizan je jedini pravio čuda i zato je po meni to mnogo velika stvar što je sa deset puta manje sredstava ulazio u duele s ekipama koje su bile kao Taukeramika.

Velika stvar u čitavom tvom odnosu sa Partizanom je bila publika. Bili ste i ostali jedan od retkih igrača koji od prvog dana nije imao tremu od pune hale?

- Imao sam, nije da nisam, ali me je ludilo vuklo na drugu stranu. Imao sam tremu, imam i dan-danas kad uđem u punu dvoranu. Razmišljam kako će da bude, šta će da bude, ali uvek me povuče to na bolju stranu, ne sputa me. Ima košarkaša koji mogu da igraju male utakmice, ali kad dođu velike, ne postoji. Pritisak ubije nekog, a nekom daje. Mene puna dvorana stvarno motiviše da igram još bolje.

Vezan za Zemun

Prvo ste bili navijač, a onda ste postali i košarkaš Partizana?

- Iz takve sam porodice da, osim Zemuna, nisam ništa posećivao. Stvarno nisam imao neke potrebe da idem na utakmice. Pratio sam svaki sport na TV, ali u suštini nije mi dozvoljavano da idem ako otac nije tu. Međutim, on nikad nije bio tu, radio je dosta i nikad me nigde nije vodio, tako da je bio samo lokalni Zemun. Mlad sam otišao u Partizan, sa 14-15 godina i tada sam počeo da pratim sve utakmice, ali moj odnos na terenu je nešto što iz mene izvlači energiju i konektuje me s tom publikom. Jednostavno, volim ovo što radim, volim Partizan i moj odnos na terenu je takav kakav je.

Sigurno je ipak lepo da se navijači poistovećuju sa vama?

- Naravno. Ja takvu konekciju i pravim, volim što glasnije. Stvarno, nekad sam umorniji od tog obostranog odnosa sa publikom, nego što se umorim na utakmici.

Niko nije očekivao trijumf Partizana u Nišu. Da li je to bilo zato što je Zvezda ušla loše u meč?

- Malo je i nepravedno sve to o Kupu. To što dva-tri dana slaviš, posle toga doviđenja, prijatno, nema mesta za priču. Ipak, malo je glupo što se ne priča o tome kako smo mi odigrali to finale jer smo stvarno 40 minuta izgledali odlično. To kako je došao na Kup i što ljudi pišu više o tome nego o nama, mene ne zanima. Na saigrače sam ponosan jer su odgovorili muški, bez ikakvog respekta i osvojili trofej. To je jedino bitno, a kako je neko došao na Kup me ne zanima. To je njihova stvar.

Koliko Kup može da bude zamajac za prvenstvo Srbije?

- Igramo Srpsku ligu da postanemo šampioni i tu nema priče! Ali, bitno je za moje saigrače da osete kako je to osvojiti trofej i s kakvom energijom i željom moraš da pristupiš da bi ih osvajao. Idemo meč po meč da dođemo do tog finala, ako da bog, pa ćemo da vidimo. Malo je igrača tu osvajalo trofeje, u glavnim ulogama mislim niko. Presrećni su, ali im ponavljam stalno da je to gotovo.

I odbojkašice imaju Novicu

Slično je i u odbojci, Vanja, kad pogrešiš jedan poen, pa razmišljaš o njemu izgubiš pet sledećih. Ipak, vidljivo je da vas u OK Partizan svi gledaju kao Novicu u košarkaškom klubu?

- To samo tako izgleda, Novica, kad dođe na utakmicu, pokupi mi svu slavu - nasmejala se Vanja. - Trenera Željka Tanaskovića znam još iz Vizure, a dogovor je bio da pomognem da se ostane u ligi. Oni su tada tek ušli u Superligu. Potrudili smo sve kolektivno da uđemo u plej-of u kome ćemo igrati sa Vizurom. Hoće me ta Vizura, to je klub u kojem sam počela...

U Partizanu ima devojčica iz raznih beogradskih klubova kao što je na primer 21. maj?

- Ne znam tačno odakle su sve dolazile. Jedino smo libero Nadica Dragutinović, Vitarevićka i ja tu s nekim superligaškim iskustvom. Ostalo su sve devojčice iz nižih rangova i ovo im je prva godina gde su osetile šta znači igrati pod pritiskom Superligu. Zato je sve ovo što se dešava sasvim korektno, mislim na osmo mesto u ligi.

Vuče li vas nekad odbojka na pesku?

- S vremena na vreme. Sa dvoje dece to bi bila malo veća obaveza. Jedva smo sada uspeli da se nekako uskladimo da to funkcioniše tako da leto ostavljam za odmor.

Dugo se mislilo da vam je partnerka sestra?

- To je bilo zato što smo prezimenjakinje, Milena Matić i ja. Milena je sada u SAD sa novom partnerkom Marijom Milošević.

Osvajale ste turnire na pesku?

- Sa Jelenom Blagojević sam osvojila seniorsku Balkanijadu 2012. a iste godine sa Milenom juniorsku. Posle je bilo još dve-tri titule, a domaće trofeje ne brojim. Igrale smo na EP i bile u kvalifikacijama za OI u Londonu. Nedostajalo je samo još nekoliko meseci na pesku, pa da odemo u London. Baš je malo nedostajalo.

Pošto je ovo sportsko-supružnička priča, koliko ste dugo vi zajedno?

- Ja to ne gledam - kratko će Novica.
- Ne gleda on, a ja moram da pogledam u kalendar. Oko pet godina - rekla je Vanja smejući se.

Kako ste se upoznali?

- Trebale su mi ulaznice za derbi. Nina Škarić je izjavila da želi na meč i ja sam rekla da ću joj praviti društvo. Moj fizioterapeut u Vizuri je njima fizioterapeut u reprezentaciji i mislila sam da on ima karte. Ni on ih nije imao, ali je nas je usmerio na čoveka koji jeste, a to je bio Novica.

- Setio sam se, pet godina smo zajedno. Sad će pet, bilo je neko proleće, ulazak u leto, maj mesec. Ja sam bio u Megi tada, bio je kraj sezone, nije bio derbi - nije se dao Novica.

- Ti si bila protiv Zvezde kad sam polomio nos.

- Da, ispali ste od Zvezde i niste ušli finale, je l' tako? - prisetila se Vanja.

- Bila protiv Zvezde kad si polomio nos, ali su mi posle trebale ulaznice za sledeću utakmicu.

- U pravu si, ne pamtim te stvari, tu sam tragičan, a ona se ne ljuti - pomirljivo će Novica.

Kako balansirate dvoje dece, Jakova i Unu, dve karijere, kako izgleda vaš dan?

- Prošle sezone njeni treninzi su bili toliko kasno da nismo mogli da se uskladimo. Moja majka radi, a njena ne radi, ali i ona ima obaveze, a Vanjini treninzi od devet do jedanaest. Onda ona dođe kući u 23.15, a ja na treningu od osam do deset, to je stvarno bilo teško. Kad dođemo tako kasno, ne zaspimo do jedan-dva, a treba ustati ujutro...

Naročito kada su deca veoma mala?

- Sad su baš mali - majčinski će Vanja. - Kad Jaša nije imao ni dve godine, a Una svega nekoliko meseci bilo je nemoguće. Sad je mnogo lakše, treninzi su od 18 do 20 sati ili od sedam do devet. Sad Una ima 18 meseci, a Jaša će tri u aprilu. Deca su nam tako oko devet u krevetu i opet babe tu stižu da pomognu.

Biće još dece

Dosta mladi ste se odlučili da imate decu, to je znak velike ljubavi, sportisti obično čekaju?

- Da, dosta mladi i s malim razmakom između dece. Nismo ni godinu i po bili zajedno. Nismo hteli da čekamo - rekao je Novica odlučno i sa smeškom.

- U suštini je ona tu najviše podnela, ona se odvojila od terena na tri godine, bila je posvećena odbojci od sedme godine, stalno je imala tu obavezu. Treba svesti život na servis 24 sata. Deci, ne meni.

Da li ste po nečemu određenom izabrali imena Jakov i Una?

- Ime Jakov smo hteli oboje, mada priznajem da je bilo i par drugih u igri - odmah će Novica, a Vanja obajšanjava:

- Za njega smo birali. Za Unu nismo, odmah smo znali, pošto nam se svidelo ime.

Novica dodaje:

- Tako je. Da je drugo dete bilo muško već smo imali ime, a pošto je bilo žensko, hteli smo da bude kratko ime da ne moramo "dugo" da je zovemo.

Muško ime čuvate za treće dete?

- Da, nagovestio sam to već, ali tek za koju godinu. Šalim se, ubiće me, staviće me na giljotinu žena - nasmejao se Veličković, što je razveselilo Vanju Matić.

Vanjina teška trudnoća

Paralelno sa sportskim karijerama i roditeljstvom, Novica se posvetio biznisu u Fitnes vorldu, a i

Vanja se našla u tome?

- Ja ga samo pratim, ali više se on time bavi - kaže Vanja.

Novica nastavlja:

- Ona tu trenira, ali to je u suštini više neki moj posao, ne zamaram je sa tim stvarima. Ona ima mnogo obaveza, a i ja sam tu u partnerstvu... Do posla je došlo slučajno, kao neka vrsta investicije i trista drugih stvari. Ja to volim, ali nema kraja poslu. Svakih mesec dana se pojavi neka nova sprava koju neko drugi uvozi.

Vanja, pričalo se kako ste brzo vratili liniju posle trudnoće?

- Nisam se mnogo ni ugojila, čak sam u trudnoći smršala jer sam oba puta imala malo težu trudnoću. Povraćala sam od početka do kraja obe trudnoće i samo je bilo važno da ne izgubim previše kilograma.

Razmažena omladina

Novice, uporedite atmosferu među igračima sada sa onim Partizanom kada ste vi počinjali, bili zvezda u usponu Evrolige?

- Bilo je drugačije. Stalno smo mi klinci bili u hali, sada toga nema. Posle treninga ne mogu zbog obaveza sa decom, ali pokušavam da vratim neke običaje pre treninga. Na primer, da odemo na kafu, da dođe što više njih. Ima specifičnih situacija, igrač dođe na probu ili ima godinu ugovora, to je stalan stres. Sada u Partizanu novca nema mnogo. Ranije kao njegov igrač imao si neki finansijski status, ne veliki, ali si mogao normalno da živiš. Ima tu nedostataka, momci idu odmah posle treninga kući. Sada smo u Nišu živeli tri-četiri dana zajedno, na istom spratu svi. Stvarno je bilo fantastično: 'ajmo na kafu", "ajmo ovamo", "ajmo onamo"... To se u Beogradu izgubi i to je ono što treba da se vrati, to smo imali ranije. A na terenu mnogo faktora utiče. Borba je bila svakodnevna kad sam počinjao, toliko je igrača bilo na terenu da je bilo "klanje" na treningu. Sada finansije sve određuju i me nemamo klince koji hoće da se "pobiju" za pobedu.

Da li su deca postala malo razmažena?

- Jesu, pričam im to svaki dan. Ja sam sa Najkijem napravio dogovor tek kada sam otišao iz Partizana. Oni sad to dobijaju sa 15 godina i žale se na neke stvari što je meni neshvatljivo. Ja sam autobusom gulio svaki dan, i školu postizao i trening, niko te ne pita. Vanja sama zna, išla je u školu u jednom kraju grada, pa na trening u suprotni deo grada.

- Išla sam s Vidikovca u Zemun, odatle u centar grada, pa na Tošin bunar - dodaje Vanja.

- Nama je posao da ih vratimo u šine - vraća se u priču Veličković.

- Kompanije jure decu i moraju da uzmu novac na vreme, a s druge strane moraš ih držati u vinklu. To znači samo po vojnički, nema popuštanja, da se zna šta je teren, da se zna šta je Partizan i da se sva njegova načela moraju poštovati.