Sale i drugovi bude emocije

Dragan Petković je već godinama zadužen za brigu o povredama najboljih košarkaša Austrije i matičnog kluba Sankt Pelten iz istoimenog grada u Donjoj Austriji, trenutno člana Druge lige. U isto vreme bio je sastavni deo sprske, odnosno jugoslovenske košarke krajem prošlog veka, kada se posle sankcija naš najtrofejniji sport vratio tamo gde mu je i mesto, u vrh evropske i svetske igre među obručima.

Privatna arhiva

Generacija za sva vremena: Petković je bio član zlatne generacije 1997. u Barseloni

Petković je rodom iz Rume, gde je kao fizioterapeut počeo da radi u Borovici, svojevremeno prvoligašu, koji je bio među boljim timovima, pogotovo u periodu između 1994. i 1998. u tadašnjoj SR Jugoslaviji. Upravo tada je Petković dobio priliku da upozna Divca, Danilovića, Đorđevića, Paspalja... i brine o njima.

- To je nešto neprocenjivo, jer sarađivati sa takvim asovima je bilo ne samo zadovoljstvo nego i privilegija. Radi se o vrhunskim sportistima, ali i sjajnim ljudima, uspomene su nezaboravne i večne - rado se priseća dana provedenih u selekcija tada "plavih", a danas "orlova", fizioterapeut Petković.

Ljubitelji košarke se sećaju 1995. i EP u Atini, kad je reprezentacija tadašnje Jugoslavije, posle četvorogodišnje zabrane učešća na međunarodnim takmičenjima dobila priliku da se nađe među najboljim ekipama na Starom kontinentu. Ta šansa je iskorišćena na najbolji mogući način, da se vrate na sam vrh:

- Tada sam dobio prvu priliku da radim u nacinalnom timu. Nisam putovao za Atinu, ali sam bio sa ekipom na pripremama. Sećam se te neverovatne energija i motivacije među igračima, jer nisu bili nekoliko godina zbog sankcija na velikim takmičenjima. Doduše, ruku na srce, imali smo košarkaše koje bi poželela svaka selekcija na svetu, međutim to vam nije nikad garancija da će te na sam vrh. Za naše košarkaše je igranje za selekciju uvek nešto posebno i upravo to je krasilo, hvala Bogu i danas krasi srpsku reprezentaciju. Kao da smo genski predodređeni za ovu igru. Uz to duh kolektiva i drugarstva nekako nas izdvaja od svih drugih.

Privatna arhiva

To se ne zaboravlja: Saletova trojka Hrvatima 1997. u Barseloni

Finale sa Amerikancima

Ređali su se posle toga uspesi naših "zlatnih momaka". Zlato u Atini nam je omogućilo direktan plasman na Olimpijske igre u Atlanti sledeće 1996. S obzirom na to da je 1992. u Barseloni našoj zemlji bilo učešće zabranjeno, u glavnom gradu države Džordžija bila je prilika da se pokaže gde im je mesto.

- Igrali smo tada u finalu sa Amerikancima i, naravno, ostavili odličan utisak. Taj njihov drim tim nije bio ni izdaleka dominanatan kao što se očekivalo. Ne samo da smo bili ravnopravni, nego smo im zadali dosta muka pogotovo u prvom poluvremenu. Paspalj je tada bio nezaustavljiv. Ipak, oni su na kraju pokazali da su vrhunski asovi, mada je srebrna medalja naše selekcije bila ravna zlatu. I tada sam na žalost, kao i za Atinu, bio samo na pripremama nacionalnog tima.
Zato je Dragan u sledeće četiri godine osetio na licu mesta šta znači biti deo najboljih košarkaša Evrope i sveta. Direktno je učestvovao u osvajanju evropskog zlata 1997. u Španiji, odnosno bronze 1999. u Francuskoj i najsjajnijeg svetskog odličja 1998. takođe u Atini:

- Možda deluje neskromno, međutim ne ukazuje se često prilika da budete deo takvog pobedničkog tima. Sjajno je bilo u Barseloni te 1997. na EP, a vrhunac je bio Svetski šampionat sledeće godine u Atini. On je imao posebnu težinu, pošto smo tri godine pre toga na istom mestu doživeli neprijatnosti od dela domaće publike. Upravo protiv Grčke smo igrali polufinale i pobedili. U finalu smo savladali Rusiju i opet osvojili zlato, tako da sećanje na te dane u meni bude posebne emocije - ističe Dragan, koji kaže da u tom periodu i nije imao mnogo posla oko naših košarkaša, jer su svi bili maksimalno spremni za velike izazove.

Dragan je bio u našem timu i na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. kad su košarkaši zauzeli razočaravajuće šesto mesto, ali kako kaže to ni izdaleka ne umanjuje uspehe naše selekcije pri kraju prošlog veka.

U Austriji 20 godina

Petković je praktično od 1997, znači više od dve decenije vezan za Austriju.

- Prvo sam radio u Velsu, kad sam došao u Austriju 1997. Posle godinu dana sam se preselio u Sankt Pelten, gde sam ostao do dan-danas. Veći deo dosadašnje karijere je vezan za Sankt Pelten, koji je u nekoliko navrata bio u Prvoj ligi Austrije. U svakom slučaju, radi se o zdravoj sredini gde čovek može da se organizuje - zadovoljan je Dragan.

Privatna arhiva

Austrija napredovala

Od 2007. Petković je sastavni deo košarkaške selekcije Austrije. Iako ovi timovi, odnosno klubovi iz Alpske Republike, nisu ni blizu kvaliteta ekipama iz Španije, Italije, Turske, Srbije... ne može se reći da nema pomaka.
- Košarka nije prvi sport u Austriji, međutim u odnosu kada sam došao pre više od 20 godina vidan je napredak. Postoje odlični uslovi za rad, jer je infrastruktura, gledajući i u odnosu na nas koji smo u svetskom vrhu, i te kako dobra. Naravno, prednost imaju skijanje i fudbal, ali i košarka, kao i drugi kolektivni sportovi su sve više zastupljeniji - smatra Dragan.

Kad je reč o predstojećoj utakmici sa Srbijom, u nedelju u Švehatu kod Beča (20.20), Petković naglašava da ga raduje susret sa zemljacima, pre svih sa selektorom Aleksandrom Đorđevićem, sa kojim je svojevremeno učestvovao u osvajanju brojnih medalja. Što se ishoda tiče, kaže da su Austrijanci svesni protiv koga igraju.

- Dosta toga smo videli u prvoj utakmici u novembru u Beogradu ("orlovi" slavili sa 85:64) i sigurno da je za Austriju, pre svega, izazov da igra protiv tima kakva je Srbija. Meni ove utakmice bude posebne emocije, pošto sam vezan za obe selekcije. I raduje me što će navijači imati priliku da uživaju u kvalitetnoj košarci - poručuje rođeni Rumljanin.