Mališani iz dijaspore u kampu "Deki 5" (18): Zaigraću ponovo za Srbiju
U prvoj smeni kampa "Deki 5" bile su četiri devojčice, u drugoj jedna. Sigurni smo da će ih biti više u godinama koje dolaze.
Pored dve Beograđanke u hotelu Palisad smestile su se devojčica iz Niša i njena cimerka Sanja Kovačević iz švajcarskog Klotena.
- Imam sestre Tamaru koja je igrala i Nikolinu koja još igra tenis. Naravno, taj sport nema ništa zajedničko sa fudbalom tako da je za mnoge iznenađenje što ja na ovaj način trčim za loptom.
- Sestre ne dolaze da me gledaju, ali ni ja njih, pa smo egal!
Mamin strah
Sanju na treninge i utakmice isključivo vozi otac.
- Mama ne može. Nije baš fudbalski fan, a plaši se i eventualnih povreda. Često igramo protiv dečaka i to kod nje stvara dodatnu nervozu. Iako sam u karijeri do sada samo jednom imala povredu, ništa ne pomaže, mama neće pa neće da me gleda.
Malo je devojčica u kampu?
- Zaista ne znam razlog, nadam se da će iduće godine biti bolje. Ž enski fudbal doživljava ekspanziju, ali ima još dosta predrasuda. To sam osetila i na svojoj koži - kaže Sanja.
Koliko si napredovala?
- Ozbiljno treniram, nije reč o zabavi! Član sam Ciriha, ali treniramo u Švamendingu koji je 15 minuta vožnje udaljen od Klotena. Ima nas 30 u grupi.
Jedina sam Srpkinja i igram na poziciji polušpica. Ima puno devojčica stranog porekla, takođe i sa prostora Balkana.
Tata Dragan Kovačević je iz Brusa i profesionalno je igrao fudbal. Valjda se tako kod Sanje pojavila želja. Mama je Kruševljanka.
- Otišla sam na prvi trening na nagovor najbolje drugarice i svidelo mi se. Nema tu posebne filozofije.
Veliki klubovi su ubrzo počeli da se interesuju za Sanju. Borili su se Grashopers i Cirih koji je bio uporniji.
Sanja igra za tim koji se takmiči u regionu dok starije devojčice, članice U19, igraju na teritoriji Švajcarske. Talenat nije promakao ni ljudima iz Fudbalskog saveza Srbije.
- Igrala sam za Srbiju nekoliko meseci, ali zbog škole i udaljenosti nisam bila u stanju da se redovno odazivam pozivima, pomalo tužno kaže Sanja.
- Sada branim boje Švajcarske u mlađim kategorijama, ali kada stasam mislim da neće biti problema da ponovo zaigram za Srbiju što mi je velika želja.
Za kraj Sanja kaže da su joj Real, Mančester Siti i Crvena zvezda omiljeni klubovi, a Ronaldo igrač.
Devojčica koja redovno trese protivničke mreže na kraju je zaključila:
- Nikad nisam imala ovako sadržajan kamp. Bila sam sa klubom na dnevnim okupljanjima, ali je velika razlika u sadržaju. U Švajcarskoj se akcenat baca na trčanje i kondiciju, a kod nas na rad sa loptom i tehniku.
Cimerka iz Niša
Pravo sa Zlatibora Sanja se sprema da ide u Brus kod porodice, pa na more.
- Ostaću i dalje u kontaktu sa cimerkom Milicom iz Niša. Tačno je da daljina čini svoje, ali postale smo dobre drugarice i udaljenost neće uticati na kontakt - naglašava Sanja.
Bundes liga prva želja
U nemačkom Bibenbirenu (Severna Rajna Vestfalija) pored Minstera živi i mašta o karijeri vrhunskog fudbalera Milorad Miščević. Ne igra u poznatom Projsenu iz Minstera već u manjem lokalnom klubu.
- Trener mi je Nemac Filip Holšer. Štoper sam i po potrebi zadnji vezni. Treniram od šeste, a već imam 14 godina - ponosno kaže Milorad.
Tata je amaterski igrao fudbal. Uz njega i roditelje u porodici su još i ti starije sestre!
- Rukometom se bave Jelena i Nikolina, a košarkom Gordana - dodaje Milorad.
Odakle su tvoji poreklom?
- Roditelji su iz Like. Bio sam tamo. Više ništa nema! Sve je napušteno - setan je mlađani Miščević.
Sportske ambicije?
- Da ostanem u Nemačkoj blizu familije i igram za nekog od obližnjih velikana. Pored nas su Šalke 04, Borusija Menhengladbah, Dortmund... Naravno, da bih to ostvario moram da dosegnem nivo Bundes lige.
Prvi put je daleko od roditelja i doma.
- Klub je organizovao kampove, ali ne kao "Deki 5", koji je na vrhunskom nivou. Uglavnom smo bili u našoj pokrajini. Na Zlatiboru je zaista super. Cimer mi je Đorđe Komatović iz Švajcarske. Pričamo na nemačkom, ali više na srpskom jeziku. Nije loše da i to vežbamo.
Kako je protekao period prilagođavanja pošto nema dečaka koje si ranije poznavao?
- To je najmanji problem. Prilično sam samostalan, a treneri i rukovodioci kampa potrudili su se da aklimatizacija protekne brzo i u najboljem redu.
Miloradovi roditelji boravili su u Ripnju podno Avale kod babe i dede dok je bio na kampu.
- Svakodnevno smo kontaktirali telefonom, ali samo najosnovnije stvari. Osetili su da sam zadovoljan i pustili su me da se skoncentršem na obaveze, a nije ih bilo malo. Uveren sam da ću doći u kamp "Deki 5" i naredne godine.
Doputovao sam
Za razliku od mnogih Milorad je sam došao na Zlatibor.
- Doputovao sam autobusom iz Beograda sa grupom dečaka. Šalili smo se i upoznali tokom puta, pa smo tako nastavili i u hotelu i tokom treninga.
