Peti put sa "kariokama" na Svetskom prvenstvu
Ne znamo da li će najbolji fudbaleri Srbije i Brazila 27. juna naredne godine na moskovskoj "Otkritje Areni" rešavati pitanje pobednika grupe mondijalske "E", ali će tom prilikom sigurno ispisati novo poglavlje u skoro devet decenija dugoj tradiciji međusobnog rivalstva.
To rivalstvo započeto je upravo na prvom Mondijalu u Urugvaju kad su "beli orlovi" priredili pravu senzaciju savladavši jednog od favorita za osvajanje titule prvaka sveta sa 2:1. Tog 14. jula 1930. godine tadašnja reprezentacija Kraljevine Jugoslavije slavila je veliku pobedu golovima Aleksandra Tirnanića i Ivice Beka (strelac za protivnika bio je Prekinjo) i ta pobeda imala je velikog odjeka ne samo u svetu nego i u našoj zemlji jer je posle osvojenog trećeg mesta fudbal definitivno postao sport broj jedan. Moša, Tirke, Milutinac, Jakša, Bek i ostali izabranici selektora Boška Simonovića postali su nacionalni heroji, sa kojih je decenijama kasnije veo zaborava skinula TV serija i film "Montevideo, Bog te video".
Pročitajte još:
* Šta su rekli Savo Milošević i Ilija Petković o žrebu u Kremlju?
Zanimljivo, pod komandom selektora Simonovića naš državni tim ostvario je i drugu i za sada poslednju pobedu nad "kariokama"! Bilo je to takođe pre Drugog svetskog rata, tačnije 3. juna 1934. godine, kad su naši fudbaleri u prijateljskom susretu deklasirali slavne goste predvođene Leonidasom sa čak 8:4! Tom prilikom Blagoje-Moša Marjanović bio je trostruki strelac, a mrežu golmana Pedrozte zatresli su i Svetislav Glišović (dva puta), Ivan Stevović, Franjo Petrak i ponovo Aleksandar Tirnanić.
Od tog doba, usledili su samo remiji (sedam puta) i porazi (devet) naših fudbalera, uz gol-razliku 22:33 pa ispada da nam je fudbal bio daleko uspešniji u pionirskom dobu.
Naredni megdan na Svetskom prvenstvu sa "kariokama" smo podelili 1. jula 1950. godine pred oko 143.000 gledalaca na novoigrađenoj "Marakani" u Rio de Žaneiru. To je ona čuvena utakmicu koju smo počeli sa desetoricom jer je Rajko Mitić prilikom izlaska iz svlačionice udario glavom u metalni sims i, obliven krvlju, vratio se u svlačionicu da mu se ukaže pomoć. Kad je najzad izašao na teren već smo gubili sa 1:0 (Ademir), da bi konačan rezultat 2:0 postavio Zizinjo i tako - poslao našu selekciju kući.
Već četiri godine kasnije, na narednom Mondijalu u Švajcarskoj, ponovo smo bili sa Brazilom u grupi i u sjajnoj utakmici odigranoj 19. juna 1954. u Lozani remizirali 1:1. Poveli smo pogotkom Branka Zebeca, da bi u 79. minutu izjednačio slavni Didi.
Poslednji put na Svetskim prvenstvima susreli smo se na svečanom otvaranju najveće smotre fudbala u SR Nemačkoj 1974. godine. Jednog 13. juna na "Vald stadionu" u Frankfurtu, onom istom na kojem smo slavili golom Katalinskog u majstorici sa Špancima, nacionalni "plavi" potpuno su nadigrali tadašnjeg svetskog prvaka i samo zahvaljujući pravoj reviji promašaja Aćimovića, Šurjaka, Džajića odigrali nerešeno bez golova - 0:0.
Ono što je posebno zanimjivo je da Brazilci, inače petostruki prvaci sveta, nikad nisu osvojili titulu ako su igrali sa - Jugoslavijom. Zato su nas i zvali "evropskim Brazilcima", zvali na Peleov oproštaj i ugostili u prvoj utakmici posle ukidanja sankcija.
Na reprezentaciji Srbije je da u Moskvi opravda to lepo mišljenje koje Brazilci imaju o nama...
