Ispovest Zvezdine legende: Ja, Šeki!
Fudbalski anđeo i đavo. Umetnik i grešnik. Veliki dribler i poeta, a s druge strane - kozer i nestaško. Dovodio je navijače do transa i do ljutnje, zavisi kakvog je i sam raspoloženja bio. Svakako jedan od najboljih fudbalera koje smo ikada imali.
Druga Zvezdina "zvezda" i dugogodišnji reprezentativac. Legenda evropskog, ali i svetskog fudbala. Podjednako znan i voljen u Beogradu, ali i u Parizu, Njujorku i Bogoti.
Dragoslav Šekularac.
Ili, još jednostavnije i prisnije - Šeki.
Ovih dana je, kako kaže, prvi put u životu i to na insistiranje porodice, proslavio rođendan. I to samo zato što je "jubilaran", osamdeseti. Kad smo ga pozvali da mu čestitamo i zamolimo za slavljenički razgovor o njegovom životu i karijeri, zamolio je da to pomerimo. Da želi da udovolji najmilijima i da tog dana bude s njima. Sutradan, u dogovoreno vreme, Šeki je došao na intervju. Kaže da je došlo vreme da ga glava bolje sluša nego noge. Ali da se drži i da ćemo sigurno uraditi još neki rođendanski razgovor.
Otac bio protiv
I počeo da odmotava "film".
Ovo je - Šekijeva ispovest.
- Rođen sam 8. novembra 1937. godine u Štipu, u koji je moj otac Bogosav, rodom iz okoline Berana, došao na službu. Tu je upoznao moju majku Donku, Makedonku. Dvoje mladih su se zavoleli, venčali. Kad sam se rodio, vratili smo se u Beograd, pa se zbog očeve službe preselili u Čoku. Opet smo se vratili u prestonicu 1948. Štip je ponosan na mene, a i ja volim ovaj gradić koji pamtim po brojnim raspustima koje sam tamo provodio. Tamo sam se "pelcovao" fudbalom koji sam igrao po ceo dan u osušenom koritu reke Otinje.
- Kao mali sam bio buckast, niskog rasta, ali me nije držalo mesto. Bio sam, kako danas kažu, hiperaktivan. Ljutio sam se što su me deca zvala Bucko. Ipak, kasnije su me u školi prozvali Šeki i taj nadimak ostao mi je do danas. Po njemu me prepoznaju u celom svetu.
Vojska u Bileći
- Jurili su me da služim vojsku kad sam bio na vrhuncu slave i igračke moći, a ja sam to izbegavao. Ali, generali smisle da prvo odslužim kaznu od 18 meseci zabrane igranja, pa da onda obučem uniformu. Tako bi i bilo da mi sin Aleksandra Rankovića nije sredio sastanak s svojim ocem. A Leka je bio drugi čovek u državi posle Tita. Kad sam otišao kod njega u Palatu Jugoslavija, pita me: "Kako si, da li još igraš šlage?" Sve je znao. I pomogao mi. Isti onaj general koji me je odbijao lično mi je dao poziv kad mu je naredio Ranković. Ta kazna, odsustvo s terena, odlazak u vojsku, to mi je uništilo karijeru. Te godine je trebalo da budem proglašen za najboljeg evropskog igrača, ali je to priznanje onda dobio Čeh Masopust. Vojsku sam služio u Bileći, trčao uz brdo s puškomitra
ljezom. Zbog te vojske nisam igrao ni prvu utakmicu na novoizgrađenoj "Marakani".
- Najzaslužniji za moju fudbalsku karijeru bio je Dimitrije Milojević - čika Mitke. On je bio grafički radnik, slovoslagač u "Politici", ali je u slobodno vreme obilazio male terene i školska dvorišta tražeći talente za Zvezdu u kojoj je vodio pionire. Video me je u dvorištu Druge muške gimnazije, u kome sam po ceo dan trčao za loptom umesto da budem na časovima. Jednog dana mi je prišao i jednostavno rekao: "Sutra dođi na Zvezdino igralište."
Čika Mitke me je svemu naučio. U fudbalu - najvažniju stvar, da moram da igram s obe noge. Do tada, leva mi je služila samo za hodanje, a on mi je naredio da prestanem da desnom nogom vodim loptu, da driblam i šutiram. Sve sam morao levom. Vremenom sam napredovao toliko da je i štampa zaboravila da sam dešnjak. Upamtili su me kao jednog od najboljih levonogih igrača. E, to je čika Mitketova zasluga. A on me je naučio i životnim lekcijama. Kako treba da se obučem, da budem uredan, kako da se ophodim prema navijačima. Zvezda je mnogo s nama radila. Kad sam zaradio prve pare od fudbala - njemu sam kupio televizor. Najpre čika Mitketu, pa onda roditeljima.
- Moj otac Bogosav me je tukao. Branio mi je da igram fudbal. Ljutio se što prvorođeni sin jednog uvaženog pravnika ne haje za školu. I nije razumeo tu moju ljubav. Tek kasnije, kad sam ušao u prvi tim Zvezde, počeo je da dolazi na utakmice. Voleo je da provocira navijače. Da govori: "Ovaj mnogo dribla, ne zna ništa!" Ljudi su hteli da ga biju i odustali bi tek kad bi izvadio ličnu kartu i tako dokazao da mi je otac. A ja bih mu rekao: "Od tebe je jedan Šekularac dobio mnogo batina. Ako hoćeš da me gledaš, onda idi na blagajnu i kupi kart.u" I kupovali su, i on i moja majka. Sad mi je zbog toga žao...
Porodica
- U životu sam imao nekoliko pravih ljubavi. Najveće su moje nekadašnje supruge Gordana i Branka. Iz prvog braka imam ćerke Aleksandru i Ivanu, iz drugog ćerku Katju i sina Marka. Stigle su i unuke. One su moje najveće bogatstvo. I moj četiri godine mlađi brat Mirko i sin Marko su igrali fudbal, bili su u Zvezdi, ali... Mirko je drugi tip, potpuno drugačijeg temperamenta. Smiren, pouzdan, odmeren. Na vreme se okrenuo školi, pa biznisu. Napravio je odličnu karijeru, živi u Švajcarskoj. A Marko je bio talentovan, ali nije povukao moju fudbalsku ambiciju. Ko zna, možda je jedan Šekularac bio dovoljan.
- U prvi tim Zvezde ušao sam sa 17 godina. Bila je pauza u prvenstvu i prvi tim je otišao na neku turneju po Južnoj Americi, da tamo igra utakmice i zaradi neki dolar. Za drugi tim, u kome sam igrao zajedno s Miljanom Miljanićem i bio najveća zvezda, organizovali su nekoliko prijateljskih utakmica. Na prvu dođe 150 navijača. Ja odigram fantastično. Na sledeću dođe 5.000 ljudi, a na treću - 10.000. U gradu pričaju samo o meni i svima u klubu postane jasno da sam magnet za publiku. Tako me ubace u prvi tim i odmah se napuni stadion. To je bio moj znak, moj kvalitet tokom cele karijere: da ljudi dolaze da me gledaju.
- U prvom timu bili su legendarni Zvezdini igrači - Rajko Mitić i Branko Stanković. Ozbiljni ljudi, stariji od mene petnaest-šesnaest godina. Nosili su odela i šešire. A ja - neozbiljan. Njima je fudbal već bio posao, a meni zabava. Na jednom treningu napravim fintu kao da ću dati loptu Stankoviću, on istrči trideset metara po boku. Ja se okrenem i pošaljem loptu na drugu stranu. Stanković, kad to vidi, dotrči preko pola terena do mene i opali mi šamarčinu. Ja padnem, pritrči tehniko Svetozar Kika Popović.
"Gospodine Stankoviću, šta to radite?" "Ovaj se ovde šegači", odgovara Stanković. A kad je postao trener Zvezde, pita: "Gde je Šeki? Šta radi?" Kad je čuo da sam bez posla, da igram tenis na Partizanovom, odmah me uzeo u stručni štab. Veliki Ambasador! Ja mu onaj šamar nikad nisam zamerio. Bio je u pravu.
- Igrački i emotivno, najviše sam bio vezan za Boru Kostića. On je bio ljudina i igračina, a ja sam voleo da ga peckam. Dobacivao bih mu: "Boro, dao si na stotine golova, a sve sam ti ja namestio." Preševam celu odbranu i dam mu loptu na dva metra od gola. Onda igramo protiv moskovskog Dinama, za koji brani najbolji golman sveta Lav Jašin. Bude neki faul na 40 metara i ja kažem Bori: "Šta ćeš ovde, idi u kazneni prostor da ti nabacim loptu!" A on će: "Skloni se, Šeki, da ti pokažem kako se šutira!" I opali i da Jašinu gol sa 40 metara. Mi se radujemo, a Bora se okrene ka meni i pita: "Jesi mi i ovaj gol nabacio?" I danas se smejem kad se toga setim.
- Zvezda se ogrešila o Boru Kostića. Ima toliko Zvezdinih zvezda, a njega koji je sam rešavao utakmice nisu proglasili. A mogli su. I morali. Bora je to zaslužio. Jer nije bio samo "tobdžija" već i perfektan igrač, znalac, najčešće je igrao na levom krilu. Prvi od nas je otišao i u inostranstvo, za velike pare. A šut je stvarno imao fantastičan. Voleo sam da igram s njim i da mu pripremam šanse. Znao sam žmureći gde je, a njemu nije trebalo mnogo. Od deset šansi - dao bi devet golova. Tandem Šeki-Bora jedan je od najboljih u istoriji našeg fudbala.
Živeo sam za derbije
- Voleo sam i živeo za velike utakmice. One s Partizanom pogotovo. Ljudi i danas pričaju kako smo Zoran Miladinović i ja, on partizanovac, ja zvezdaš, na jednom derbiju jedan drugome dodali loptu nekoliko puta. Mi smo se to dogovorili pre utakmice i kad smo izveli svi su pali u nesvest. I naši saigrači, i sudija, i publika, svi! Inače, pokojni Zoran mi je bio najbolji drug, s njim sam se najviše družio. I sa Milošem Milutinovićem i Veliborom Vasovićem. Kakve su to bile igračine, kakve ljudine! Vaske me je često čuvao, igrao "flastera" na meni, ali znao sam kako treba s njim... Strašan čovek, intelektualac, kad je otišao u Ajaks, odmah je postao kapiten. Pa ko je još to mogao?!
- Još jedan čovek je na mene izvršio veliki uticaj. To je pokojni Aca Obradović - legendarni Doktor O. On je imao fudbal u malom prstu. I znao je kako treba sa mnom. Titrao mi je, čašćavao, tretirao kao zvezdu i - kažnjavao. Odemo na neku turneju i on me pozove na stranu. Da mi 300 dolara i kaže: "Šeki, uzmi ove pare, to je samo za tebe, ali o tome ostalim igračima ni reč." Ja rastem k'o kvasac. Mislim kako ću da odem na rulet, ali ne mogu da izdržim, moram da se pohvalim ovim mojima... Skupim igrače, pa im kažem: "Vidite ko je pravi igrač, doktor mi dao 300 dolara." A oni će: "Pa šta, svakome od nas je dao po hiljadu". Ja padnem u nesvest. Odmah odem kod Obradovića. "Doktore, šta je ovo, meni trista, a ostalima po hiljadu?" A doktor će: "E, moj Šeki, da sam tebi dao i tri hiljade, ti bi odmah potrošio."
Rajko temelj Zvezde
- Rajko Mitić je bio takav igrač i takav čovek da ja i danas, kad odem na stadion, stanem mirno ispred njegove slike. On je prva Zvezdina zvezda, ovek koji je temelj našeg kluba. Po svemu, a najviše po poštenju i skromnosti. Zvali su ga Rajko-majko. Jednom su mu neki navijači iz Toronta, naši iseljenici, poslali 3.000 dolara, a Rajko ni da čuje. Uzeo je te pare i podelio igračima.
- Cenio sam velike igrače, koji su bili majsori s loptom. Mislim da je Bernard Vukas bio najveći, čudo jedno šta je taj radio. Pa, Zlatko Čajkovski. Umeo je da kaže: "S kim igramo, s Englezima? Biću najbolji na terenu." Voleo sam i Skoblara, on je bio neverovatan. Kad danas odete u Francusku i počnete da hvalite Džajića ili Šekularca, oni odmahnu rukom. Za njih je Skoblar bio bog! Naravno, uživao sam u igri Miloša Milutinovića, Toze Veselinovića. kasnije Piksija Stojkovića i naročito Deje Savićevića. Oni su bili fudbalski čarobnjaci.
- Htele su me pare. I sad me hoće. Da sad nemam ni dinara, pa da izađem napolje i skinem ovu kapu, s neba bi mi pao novac. I šta mi vredi. Ne lepe mi se pare. Prolaze mi kroz prste. Kad sam odlazio u Nemačku i potpisao za Karslrue, dobio sam 130.000 maraka. I reci ti meni, gde su te pare? Gde? Otišle... Ali, nije mi žao.
- Kažnjavali su me i u klubu za neke sitne prekrešaje. I ovako. Fudbalski savez me dva puta žestoko kaznio. Prvi put na godinu dana zbog utakmice u Sarajevu. Mene tuku, guraju, udaraju. Viču "Igraj, Cigo!" A ja igram sve bolje. Takav sam. Onda naleti Džemidžić, grubo i - pukne mu noga. Oni kažu: "Šeki mu namerno polomio." Gde namerno, ja se branio. Bio sam jak i danas su mi ruke kao sablje. Otrpim, odslužim kaznu.
A drugi put zbog onog u Nišu sa sudijom Tumbasom... To su bili dani moje najveće slave. Bili smo četvrti na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. Imali smo strašan tim. Trebalo je da igramo i finale, a ovi naši nisu hteli da nam daju ni 100 dolara premije. Ja sam igrao odlično, bio sam prvi Jugosloven koji se našao u idealnom timu šampionata. Pa Milan Galić, Dražen Jerković, Vladica Kovačević... Strašan tim! Ali, protiv Čehoslovaka u polufinalu promašimo deset šansi. Izgubimo. Ipak, svet me slavi...
- Tada me tražio i Anjeli, hoće da me vodi u Juventus. Na nekoj turneji po Italiji igramo protiv njstare dame" i Anjeli zagrli Omara Sivorija i mene i kaže, ovo su moji napadali sledeće godine. Dođe na pregovore u Beograd, sedimo u hotelu, a ovi naši zovu ga u Kragujevac, da u ime Fijata sklopi neki ugovor sa Crvenom zastavom. Anjeli kaže - nema vremena. E, kad nema vremena, onda nema ni Šekija. Šeki mora da ostane da zabavlja narod!
Kaznu sam zaslužio
- Povredim se, Zvezda igra u Nišu. Nije trebalo da igram, nije trebalo ni da putujem. Ali, doktor Aca me povede. I sedimo s nekim navijačima i gledamo neko brdo. Oni kažu, najbrži su se popeli na vrh za tri minuta. Odmah skočim: "Vadite pare, da se kladimo da mogu za dva." I padne opklada. Ja otrčim, vratim se, trpam pare u džemper, a doktor Aca kaže: "Kad možeš da trčiš na brdo, možeš i da igraš protiv Radničkog." A tamo fijasko. Radnički vodi, mi jurimo da izjednačimo, sudija Pavle Tumbas iz Subotice ne da. Nepravda za nepravdom. I da mi crveni karton. Ja ne izdržim. Krenem da ga udarim, promašim mu lice. Sutra izađe slika u "Politici". kazne me sa 18 meseci zabrane igranja. Zaslužio sam.
Niko kao Pele
- Pele je za mene bio najveći svih vremena. Upoznao sam ga i družio se s njim u Americi. Svašta sam od njega naučio, a najvažnije - kako da se ponašam prema navijačima. Pele bi mi govorio: "Šeki, moraš da daš autogram, moraš da staneš i da pričaš s ljudima, da se slikaš." A ako Pele to kaže, to je tako. On je imao sve. I dribling, i igru s obe noge, i pregled, i šut, i igru glavom. Dao je više od hiljadu golova, a uopšte nije morao da se lomata. Mogao je da igra samo na svetskim prvenstvima i opet bi bio najveći!
- Igrao sam posle po celom svetu. Išao u Nemačku i Ameriku, vratio se na neko vreme da sa Milošem Milutinovićem igrao za OFK Beograd, pa išao ponovo u SAD, Kolumbiju, Kanadu... I svuda me je narod voleo i oduševljavao se mojim potezima. Valjda zato što su osećali da sam njihov, običan, mali čovek iz naroda, čovek skroman, koga nisu promenile najveće fudbalske visine. I sad, kad sa svojih 80 godina pogledam iza sebe, zadovoljan sam. Živeo sam jedan ispunjen, bogat i uzbudljiv život. Fudbal mi je mnogo dao, ja sam mu nešto vratio. I danas mi pišu ljudi iz celog sveta, dobio sam gomilu čestitki i za rođendan. Pozdravljaju me i unuci ljudi koji su nekad na stadione odlazili zbog mene. Kažeš da sam odigrao malo utakmica? Možda. Eto, u reprezentaciji sam sakupio samo 41, ali sam igrao kvalitetno. Bio sam mučesnik dva Svetska prvenstva, osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama. Nekome to nije uspelo ni sa 85 utakmica!. Kažem ti, zadovoljan sam jer sam bio i ostao - Šeki!
Rekli su o Šekularcu
Šeki je bio takva zvezda da je mogao na ulici da podigne nogu i da zaustavi trolejbus. (Toma Fila)
U Zvezdi su konačno shvatili da je Šekularac velika međunarodna zvezda onog časa kad je na turniru u Parizu zasenio Pelea, kad su pred utakmicu sa Santosom na Parku prinčeva Brazilci ćutali i gledali Šekija ispod oka. (Predrag Popović)
Kad imaš Šekularca u protokolu, ti već u svlačionici vodiš sa 1:0. Kad izađe na teren - sigurno pobeđuješ. (Anton Rudinski)
Šeki nije bio gol-igrač, on je bio dribler, asistent, žongler. Voleo je da se zabavlja i na terenu i u životu. Kad je odlazio u nemački Karlsrue, pitao je da mu pozajmim pare za avionsku kartu. Kad sam mu dao 100.000 dinara, otišao je na more.
(Ivan Toplak)
Šeki je imao fudbalsko znanje kao Pele i Maradona. Da je davao golove, bio bi najbolji igrač sveta. Ali, on to nije želeo. (Pero Zlatar)
Bio je čapkun, drzak, na ivici pristojnosti. Bilo je čuveno ono njegovo ostavljanje lopte. To je uradio Belinu. Juri s loptom, ostavi je i trči dalje, a Belin za njim. Šeki stane i kaže mu: "Gospon, da niste nešto zaboravili?" Na stadionu - smejurija. U tome je uživao (Stojan Protić)
Među Šekijevim najlepšim potezima bilo je kad je protiv Dinama prebacio loptu "oksfordom" preko svojih leđa i preko Šanteka, koji je zverao levo-desno i tražio loptu. Nezaboravno. Posle se pričalo da Šeki ne dribla samo po zemlji nego i u vazduhu (Matija Bećković)
