Venecijansko ćoše u koje agencije ne vode
Srpskim turistima se sviđa Venecija, što su prepoznale i turističke agencije pa nude vrlo povoljne aranžmane za dvodnevna vikend putovanja do ovog istorijskog dragulja. Međutim, dan ili dva u Veneciji uglavnom se svede na probijanju kroz gužvu turista kako bi se videli Trg Svetog Marka, Veliki kanal, most Rijalto i pazario po koji suvenir u njegovoj blizini. A Murano, Lido, Burano i druga venecijanska ostrva ne budu nikada otkrivena. Zato vas vodimo u šetnju Buranom, poznatom po čuvenoj venecijanskoj čipki i šarenim kućicama. Kada bismo mogli i da vam prenesemo miris mora i pržene ribe... bilo bi skoro kao da smo vas tamo odveli.
Burano je ostrvo smešteno u venecijanskoj Laguni, na 40 minuta vožnje brodićem od turističkog centra grada. Ostrvo je stara ribarska naseobina čija istorija seže još u rimsko doba. Danas je najpoznatije po maestralnoj ručnoj izradi čipke i šarenim kućicama. Naravno, i ono je smešteno na kanalima, kao i ostatak grada.
Ostrvo Burano osnovali su Rimljani koji su pred najezdom varvara pobegli iz grada Altina. Novi dom nazvali su po jednoj od kapija iz starog grada. Prve kuće na Buranu građene su na drvenim stubovima, sa zidovima od španske trske, obloženim blatom. Ovi zidovi su kasnije zamenjeni ciglama, a stanovnici su počeli da ih farbaju u vesele boje.
Jedno od objašnjenja zašto kuće na Buranu "dereče" za razliku od ostatka Venecije je u magli. Naime, ribari koji bi se vraćali sa mora nisu u magli i sutonu mogli da prepoznaju svoje kuće, pa su počeli da ih obeležavaju jarkim bojama. Svaki ribar je imao svoju boju, a kasnije su boje postale zaštitni znak svake porodice i prenosile se kroz vekove. Đovanijevi su plavi, Verdijevi ružičasti, Aligijerijevi narandžasti i tako dalje.
Sistem farbanja kuća je vremenom prerastao u pravo administrativno pitanje, pa ako neko želi da ofarba svoj dom mora da pošalje zahtev lokalnoj vlasti koja će odrediti određenu boju i njenu nijansu za taj objekat.
Pričica o bojenju kuća je interesantna za turiste, ali je za ostrvo mnogo važnija proizvodnja čipke, koja ga je i učinila poznatim u 16. veku iako je naseljeno još 1.000 godina ranije. Kada je Leonardo Davinči posetio Burano 1481. godine bio je toliko opčinjen proizvodom koje su pravile vešte ženske ruke da je čipku naručio za oltar katedrale Duomo u Milanu. Ubrzo čipka je počela da se izvozi širom Evrope. Industrijska proizvodnja je uticala i na ovaj divan zanat, pa je sa razvojem mašina potražnja počela da opada već u 18. veku.
Neko se dosetio da je ručni rad ipak nezamenljiv pa je proizvodnja oživela 1872. godine kada je otvorena škola za proizvodnju. Tada je nastao novi bum, a danas je još samo malo veštih ruku koje čuvaju tajnu ovog zanata.
Nadamo se da vas je ova priča dovoljno zagolicala da skrenete sa glavnog turističkog puta i posetite živopisna mesta od kojih zastaje dah.
