Portugal, “kulerski raj“ na kraju Evrope
Ne možete upoznati Portugal dok u sumrak, slučajno, privučeni zvukom štimovanja gitare, ne zabasate u neugledni lokal negde u lisabonskom kvartu Alfama.
I saznate da su mu vlasnici iseljenici iz nekadašnje portugalske kolonije Zelenortskih ostrva, i gledate kako jedan od njih gubi strpljenje dok komšiji, “domaćem“ Portugalcu, koji je u svojih pedeset i kusur odlučio da prosvira gitaru, objašnjava akorde “Kuće izlazećeg sunca“. I sa olakšanjem gledate kako ga, kada mu prekipi, kao pokunjenog prvačića pošalje kući, a on zasvira, onako, za svoju dušu.
I ne možete shvatiti fado dok ne vidite gazdaricu kafane kako izlazi iz kuhinje sa dopola očišćenom ribom u jednoj i nožem u drugoj ruci i počinje da peva nezemaljskim glasom. I šta god da zapeva - to je fado, jer fado i nije muzički žanr već emocija. Emocija koju Portugalci nazivaju “sodad“ i tvrde da je tu reč nemoguće prevesti na druge jezike. A ne znaju da baš u srpskom (i bošnjačkom i svim ostalim istim a različitim jezicima) postoji ta ista reč - sevdah.
LISABON
Alfama je srce Lisabona, najstariji i jedan od retkih kvartova koji nisu uništeni u velikom zemljotresu 1775. posle koga je, sa zemljom sravnjeni grad, podignut od temelja. To je Lisabon sa razglednica, uske ulice i sokaci i stari drveni tramvaji za koje se “nakače“ klinci na biciklima da bi lakše savladali uspon. Vođeni bedekerima turisti se obično ukrcaju na čuvenu “dvadesetosmicu“, pa im je doživljaj nalik na vožnju beogradskom Takovskom ulicom u jutarnjem špicu. Oni iskusniji znaju da je mnogo bolje voziti se “dvanaesticom“ koja takođe ide kroz živopisnu Alfamu ali daleko manje “opterećena“ turistima.
Lisabon, ipak, nije samo Alfama. Lisabon je i Bajro Alto koji bedekeri opisuju kao “boemsku četvrt“, a u stvari je moderan kvart sa mnoštvom klubova i kafića u kojima je moguće popiti pivo za evro. Tu je, naravno, i nekoliko fado klubova u kojima se za cenu malo skuplje večere može uživati u nastupima fado pevača namenjenih da turistima pomalo izveštačeno dočaraju lisabonsku “starogradsku“ muziku. Lisabon su i mnogobrojni trgovi koje noću zaposednu dileri hašiša i marihuane (ne brinite - nisu agresivni i neće vam sipati drogu u piće). Lisabon je i Belem u kojem se nalazi čuvena poslastičarnica “Antiga konfeitarija de Belem“ u kojoj se uz neviđenu gužvu jedu savršeni kolači poznati kao “paseteis de Belem“. I Lisabon je, možda više od svega, reka Težo, toliko velika i snažna da vam se često čini da ste na moru.
PORTO
Potpuno drugu, a opet sličnu priču, od portugalske prestonice “priča“ trista kilometara severniji Porto. Manji, tradicionalniji, sa manje turista i više magije, Porto je za mnoge baš ono što su očekivali od Portugalije.
Već prvi pogled na svuda načičkane crkve sa keramičkim pločicama (azuležosima) na fasadi, galebove koji neprestano nadleću grad, i ulice u kojima je svaka kuća obležena sa najmanje tri broja (jer su nekada imale tri ulaza) ostavlja goste zbunjenim pred Evropom drugačijom od one na koju smo navikli.
U Portu se možda najbolje vidi ofucani i prašinom prekriveni sjaj nekada najbogatije evropske države koja je otvorila eru velikih geografskih otkrića ali i osvajanja, kolonijalizma i “uvoza“ robova iz Afrike.
IVICA EVROPE
Četrdesetak kilometara od Lisabona nalazi se najzapadnija tačka Evrope. Sa litice mesta poznatog kao Kabo da Roka pruža se nestvaran pogled na beskrajan okean i snažne talase koji se besno razbijaju o stene.
U blizini se nalazi i Sintra, gde je jedan od portugalskih kraljeva za svoju ženu sagradio rezidenciju poput zamkova iz Diznijevih bajki. Na istoj turi trebalo bi obići i Kaškaiš, odmaralište u blizini portugalske prestonice, kao i Estoril, banju u kojoj su se tokom Drugog svetskog rata okupljali izbegli vladari, špijuni i avanturisti. Navodno, baš tu je Jan Fleming upoznao Duška Popova, koji ga je inspirisao da stvori Džejmsa Bonda.
