Nada Blam: Samo ludaci veruju u slavu

Njeni su četiri veka na Dorćolu. Četiri generacije umetnika. Pradeda Nade Blam je bio dvorski svirač, deda - učitelj violine na dvoru, a otac - kapelnik narodnog orkestra Radio Beograda. Njen brat Miša je basista, a i Nada je izučavala solo-pevanje. Pevala je sopran i spremali su je za operu, a pobegla je u glumice.

Već sa osam godina igrala je u diplomskoj predstavi Miloša Žutića "Bez krivice krivi", a sa 16 u mjuziklu "Kosa" pored Miše Janketića i Dragana Nikolića. Hipi pokret je tek puštao korenje u Beogradu, na sceni je bilo golotinje, pa su neki drugovi iz Komiteta došli kod Mire Trailović, ali sve se završilo samo oštrom svađom.

Njen tata Rafael Blam, profesor violine, takođe je svirao u Narodnom pozorištu, u kojem je Nada prvakinja Drame, a njena jedina ćerka Sara je kostimograf. Njima je Narodno pozorište druga kuća, porodično umetničko prebivalište.

Odigrala je više od 50 uloga na Trgu Republike, ali i u Zvezdara teatru, Ateljeu 212. Publika je i danas zaustavlja na ulici, a puštaju je preko reda zbog televizijske serije Radoša Bajića "Selo gori, a baba se češlja".
 

Rođena aprila 1951, a na proslavi pedesetog rođendana imala je tačno 50 prijatelja u gostima! Kaže da će se potruditi da za šezdeseti ima 60 starih prijatelja, da ispravi grešku sa onima koje nije zvala na pedeseti.
 

Ono što je njena porodica imala pre rata je oduzeto i nikada nije vraćeno. Ostao je samo jedan stan u kojem sada živi Nada. Voli da kuva po receptima mama Živane i baka Vuke. Razvedena je. Samohrana majka bila je u vremenima sankcija, inflacije i nemaštine.

Poezija i plač

- Opasno je za čoveka ako se oseća izuzetnim. Nije ni pristojno to pokazivati drugima. Trudim se da mi život bude običan. Tako biram i prijatelje i okolinu. Obične ljude. Podredila sam posao ćerki Sari, a mislim i da je slava u Srbiji beznačajna u odnosu na događaje u ovih poslednjih 20 godina. Svako ko umišlja da je slavan u ovoj našoj, stvarno napaćenoj Srbiji je lud.
 

- Kad porasteš shvatiš da su ljudi koji su dolazili u tvoju kuću, čitali ti priče, ili davali čokoladu, neki znameniti ljudi, a ti ih doživljavaš kao dete, na ti si sa njima. Imala sam prvih godina stasavanja problem da to savladam, jer je u našu kuću dolazio sav znameniti umetnički svet Beograda. Sarađivali su sa mojim roditeljima i kad sam porasla, trudila sam se da nikom ne kažem "čiko" i "teto" da me kolege ne bi zafrkavale, što je, naravno, vrlo nezgodno.

- Mami je bilo žao što je napustila glumu zbog mene i mog brata Miše. Sećam se kad sam bila jako mala, mama je plakala i recitovala mi je šta je na Akademiji učila kod Raše Plaovića i kako je to ona učila. Recitovala je "Dolap" Milana Rakića sa velikom emocijom, ali ja, pošto sam bila mala, nisam znala ni ko je Milan Rakić, ni kako je to ozbiljna pesma. Mama mi je bila čudna. To su bili trenuci kada ona recituje i plače.

- Moj brat Miša Blam koji je sada sjajan basista, jedan od pet svetskih basista, prvu pesmu koju je pevao na Radio Beogradu, mama ga je naučila. I mene je prvu pesmu naučila. Tata, iako se bavio umetnošću, nije imao vremena, a ona jeste. Kako dolazim u njene godine puno razmišljam o tome koliko toga nam je dala, a sada ne mogu da joj kažem hvala, nego pogledam gore u nebo i rastužim se.

Ljubav i kilaža

- Kad sam bila mala, mislim da sam samo gledala u dečake, da ništa drugo nisam radila. Stalno sam komponovala, pevala, plakala, patila i iz toga su nastale divne pesme. Stalno sam se zaljubljivala i zato nikada ne ogovaram zaljubljene, nikada se ne mešam ni u čiju ljubav, jer mislim da ni ti ljudi ne znaju šta im se dešava, a kamoli mi. Podržavam svaku ljubav i svako ima prava da voli kako god hoće.
- Sećam se svih svojih ljubavi. To je jedino čega se sećam u potpunosti. Ničeg drugog se i ne sećam. Sećam se zaljubljivanja u osnovnoj školi u jednog dečka koji nije hteo sa mnom da ide u bioskop zato što sam bila debela! To mi je rekla jedna zla drugarica.
Kasnije, kako sam stasavala, koga sam ja volela, voleo je i on mene. Ja ne mogu da kažem da sam imala promašene ljubavi. To ne mogu da kažem zato što su moje ljubavi ostvarene, i prva i poslednja. I ne mogu da kažem da sam se zaljubila u nekog ko mene neće.

Talenat je vatra

- Imam 33 godine staža. Najviše sam zapamtila period kada sam se razvela i kada su mi umrli roditelji u jednoj godini, a za publiku treba igrati kao da se ništa nije desilo. Takva je umetnička zakletva, nema privatnog života, pamtim da sam, recimo, grešila imena u predstavi, pa me onda kolege pitaju šta ti je, a ja kažem, nemam pojma. U stvari, dođem na predstavu, a ujutru sam se razvela. Nađem se u jednom potpuno mračnom periodu kad ne znam šta će biti sa mnom, sa mojim životom, sa životom mog deteta, a uveče moram da igram komediju. Tu retko šta može da ti pomogne. Naravno, pomaže struka, ali oslovim na primer žensko.
 

- Radiš sa kolegama koje voliš i koje ne voliš. Mi glumimo jedni s drugima i kada privatno ne govorimo. S većinom kolega sam u dobrim odnosima. Lane Gutović je izuzetan glumac i kolega i čovek da ga je divota gledati. I mi glumci imamo svoje fanove. Može se reći da sam ja Lanetova obožavateljka. Ja sam glumica koja tačno zna gde je moje mesto, a gde je mesto nekog drugog.
 

Radoš Bajić je genijalan čovek koji uopšte ne zna da je genijalan. On je, za razliku od ostalih, uspeo da sačuva svoj dar kao vatru u kaminu.

Samohrana majka

- Reći da više ne želiš da budeš u braku je za mene kao da se uvežeš bombama, to je toliko teško i smrtonosno. To je toliko teško i opasno i retko, jer žene trpe zato što nemaju izbora. Ja nisam imala baš naročit izbor, bila sam dosta hrabra, to sada znam, i to je takođe posledica velikih emocija. Prosto nisam pristajala na trgovinu i kompromise. Bilo mi je lakše svako drugo mučenje osim tog mučenja u braku. Kada sam videla da je ponestalo ljubavi, ja sam otišla.
 

- Žena sama s detetom u ovoj profesiji je jedna stvarno morbidna kombinacija. Ali, mislim da sam sve to uspela da obavim uz velika odricanja. Teško je. Ne bih nikome savetovala da ponovi moj put. Veoma je teško biti razvedena žena. Tih godina ovde su bile sankcije, ratovi i stvarno, sama žena sa detetom je horor. Mnogo sam plakala, napatila sam se, ali pošto je to sopstveni izbor, ne možeš od toga pobeći. Svašta sam propustila u tom periodu, i uloge i lično, emocionalno. Moraš da shvatiš da postoji neko ko je glavni lik, ko je mali, kome si potreban i tu više nemaš naslovnu ulogu. Tako sam svoje ime izbrisala iz svih naslova i stavila ime svog deteta. Tada doneseš odluku da tvoj život mora biti čestit, jer ako imaš lošu nejač, onda možeš da kažeš da ti je život propao.

Trudnoća i mačka

- Kad je moja ćerka bila mala i u školi trebalo da nacrta svoju porodicu, ona je nacrtala sebe, mene i mačku. Ta mačka je imala stvarno srećan život i umrla je prirodnom smrću. Tri dana nakon toga zatekla sam psića u stanu. Počela sam da vičem, ali me je kuče tako gledalo da sam odustala. On se inače zove Š. Ima jedno slovo. To je crna pudla. Veoma je ljut, opasan, čuvar, meni niko ne može da priđe, hvata majstore za pantalone. Tako sam postala kučkar. I svakog jutra se mi kučkari nalazimo u Studentskom parku. Ranije, kada sam tuda prolazila, čudila sam se ljudima kako mogu da budu tako blesavi, da se tako druže i da tako pričaju o kučićima, ali sam se i ja našla u toj grupi. Svakog jutra u pola osam sam u Studentskom parku. Imam šnajderku za kucu da mu ne bude hladno. Nisam mogla da verujem da ću tako da poblesavim sa kučetom. Evo, nosim njegovu fotografiju u mobilnom telefonu, pričam o njemu...
 

- Kad sam bila u devetom mesecu trudnoće i moja mačka je bila trudna. Mačka mi je ležala na stomaku. Imam fotografiju velikog trbuha i trudnu mačku na njegovom vrhu. I onda su me plašili kako ću da nastradam, kako ću se razboleti, jer vladaju užasne predrasude, naročito o mačkama. Ljudi ne vole mačke. Boje ih se i ne vole ih. A mačka je i dalje moja najveća ljubav, ali kada ne dođem tri dana u Studentski park, kučkari su zabrinuti. Mi smo kao jedna sekta, najudruženija grupa u Beogradu.

Ogledalo i bore

- Uopšte ne volim da putujem. Prezirem putovanja svih vrsta. Ali moram, takav mi je život da stalno putujem. Moj pasoš bude "potrošen" za godinu, dve. Svi pečati u njemu su za gostovanja i poslovna putovanja. Ali ja lično ne bih nikada nigde otputovala. Prezirem aerodrome, vozove, automobile, prezirem drumove. Nikada u životu nisam uplatila neko turističko putovanje. Nikada nisam ušla u turističku agenciju. Imam malu vikendicu na Dunavu. Želela bih da život provedem u vikendici i šetam sa svojim kučetom. Volela bih samo da se udam za nekog svetskog čoveka, pa da me vodi na putovanje. Ja bih jedino mogla da volim putovanja ako putujem sa voljenom osobom. A ovo sve ostalo ne volim. A najviše mrzim torbe i kofere. Voljena osoba bi trebalo, dakle, da bude nosač.
 

- Pitao me je drug, plastični hirurg, kako ovako izgledam, a ja sam mu rekla da su to nervi, živci u pitanju i energija, da to nema veze ni sa kakvim operacijama. Kaže: Nešto nemaš bore. Imam. Kupila sam u Čikagu uveličavajuće ogledalo, veoma skupo i veoma uveličavajuće. Svakog jutra izađem na terasu, na sunce, dobro se pogledam, uveličam sve bore i tako krenem od kuće, suočena sa godinama. Kad izađem napolje, ljudi nemaju to uveličavajuće ogledalo, pa kažu da lepo izgledam. Tako se preživljava.
 

- Meni nikad nije bilo lepše nego u ovim godinama, zato što su dani mladosti teški i strašni. Mladost je veoma teška. Ja ne bih više bila mlada, pa da me neko tera, nikad više ne bih bila mlada. Mnogo mi je bilo teško kad sam bila mlada. Ništa ne znaš o sebi, sve se tražiš, hiljadu puteva je pred tobom. Sad je mnogo lakše.