Rambo Amadeus kazuje ono što drugi ne smeju: Pevaju, a ne govore ništa
Antonije Pušić (52) poznatiji kao Rambo Amadeus je jedan od onih koga mnogi obožavaju, a ima i onih koji ne mogu da ga smisle. Ali, niko nije ravnodušan prema ovom muzičaru, pesniku i kako sam voli za sebe da kaže - multimedijalnom manipulatoru. Neki misle da je genije, drugi da je folirant koji se sprda sa svim i svačim. Mnogi ga nazivaju hroničarem vremena koji našu stvarnost pretače u neobične pesme - recitacije, u kojima opliće koga i šta stigne.
Govori pesmom ono što drugi ne smeju da kažu, i mada ne zna da peva, što i sam priznaje, uspešno opstaje na estradi već treću deceniju. Nedavno je objavio album "Vrh dna" i predstavio ga na odličnom koncertu u beogradskom Domu sindikata.
Kako vam izgleda naša muzička scena?
- Kao i sve ostalo, muzička scena je šarena, šarolika. U ovom estradizovanom društvu, gde je sve šareno, ona je šarenija od svega ostalog. Možda je to najveći problem. Šarolika je zato što je amerikanizovana. Nekad, u vreme socijalizma, muzički urednici su bili ljudi koji su bili muzički obrazovani, koji su imali akademije. Danas su urednici ljudi koji su vlasnici medija. Malo ko od njih ima školu i obuku da bi mogao pravilno da proceni šta valja, a šta ne. Teško je kad se visoki kriterijumi obore na tržišni novo. A, u estradizovanom društvu, svako bi da nešto peva - kaže Rambo Amadeus.
Privatizacija krtine i slanine
Zašto ste odlučili da koncert napravite baš u Domu sindikata?
- Zato što je to jedno od malobrojnih mesta koje nije privatizovano. Dom sindikata su gradili inženjeri, a ne preduzimači, i zato je tako kvalitetan, a divno je svirati u njemu. U ovom vremenu, kad se sve privatizuje, od zemlje, vode i vazduha, pa do oblaka, vode, vetra, krtine i slanine, čudo je naći neprivatizovan prostor. Uh, moram da pazim da ne kažem nešto pogrešno u ovim teškim trenucima - kaže u svom stilu Rambo.
Vi ste bili preteča onih koji ne umeju, a hoće da pevaju...?
- Nije problem u tome što neko ne ume da peva. Problem je što nema šta da kažu. To je, u stvari, centralni problem. Može čovek da ne zna da peva, ali da ima šta da kaže. Mnogi pevaju, a ne govore ništa. Ja sam pevač sa smetnjama u razvoju, ne umem da pevam kao, recimo, Beti Đorđević i zato se držim takozvanih nabrajalica. Tekstovi moraju da budu što duži. Ima tu niz apsurdnih situacija. Recimo, zarađujem lovu za struju tako što me plaćaju da slušam druge. Kriterijumi su oslabili, a muzičari i pevači danas dobijaju više para od toga što slušaju druge, nego da sami pevaju.
Mnogi misle da vam uopšte nije stalo da se nekome dopadnete. Da li je zaista tako?
- Mnogo mi je važno da se dopadam ljudima. Ipak, meni je najvažnije da me moji sinovi cene. Imam ih trojicu - Iliju, Petra i Marka Antonija. Mnogo mi je važno i šta moj stariji brat misli o onome što radim. Važno mi je i šta misle moji prijatelji. Svi oni su moji najstroži kritičari. Kad prođem njihovu "rampu", prošao sam sve. Sa ovog albuma, mojoj deci se najviše sviđa pesma "Duge zimske gaće". Jedva čekaju da vide spot koji sam uradio za nju, a biće namenski, pred skijašku sezonu.
