"Bio sam i Tito i Draža"
Za Milenka Pavlova (64) nema malih i velikih uloga, sve ih igra sa istim žarom. Ljubitelji teatra pamte njegov raskošan dar, i za muziku, i za igru dok je bio član ansambla Pozorišta na Terazijama, a već dve decenije je jedan od najangažovanijih glumaca u Narodnom pozorištu, u kojem je ovog meseca igrao u čak dve premijere, Nušićevoj komediji "Narodni poslanik" i Brehtovoj drami "Majka hrabrost i njena deca".
Debitovao je davne 1979. godine u seriji "Pripovedanja Radoja Domanovića". U seriji "Srećni ljudi" igrao je Radojicu, problematičnog gazdu kafane, kojeg su opsedali reketaši, palili su mu kafanu, sekli mu kravate, jurila ga je ljubomorna žena (Aleksandra Nikolić), a on je stekao armiju obožavalaca.
Brojna domaća i strana priznanja, među kojima su i Zlatni ćuran, Zlatna kolajna, Zlatni vitez, Najbolji komičar Balkana... ali i nagrada "Radoje Domanović" za doprinos satiri koju mu je dodelilo Udruženje književnika Srbije, krunisale su njegovu iskrenu posvećenost dramskoj umetnosti.
I privatno je takav, potvrđuju njegovi prijatelji - odan i požrtvovan, duhovit i prirodan, svestran i, povrh svega, veliki šarmer i domaćin. Njegove kulinarske veštine nadaleko su poznate, a kao specijalitet ističu svadbarski kupus i papke u sopstvenom saftu, kako naziva svoj gurmanluk.
Sin na televiziji
- Rođen sam u Srpskoj Crnji, u mirnom i pitomom Banatu, kao prvo i jedino dete. Moji roditelji, otac Konstantin, koga svi zovu Kosta, i majka Katica, poznatija kao Kata, u šali su govorili da sam jedinac jer je tako najlakše odlučiti kome ostaviti imanje kada njih ne bude bilo. Odrastao sam sa konjima, kravama, svinjama, ovcama, a naročito sa psima i smatrao sam da je tako odrastalo svako dete. Kada smo se preselili u Rakovicu, a potom u Zrenjanin, bio sam očajan što sam ostao bez svojih ljubimaca. Ipak, često pomislim da mi je to gradsko sivilo pomogla da nešto od sebe napravim.
- Počeo sam da glumim još u osnovnoj školi, a kasnije sam pohađao zrenjaninski dramski studio gde sam, između ostalog, učio klasičan i džez balet. U mojoj porodici je to bio očekivan izbor, jer se otac amaterski bavio glumom i lepo je svirao harmoniku. On je pak te talente nasledio od svog oca, a ja sam to nastavio, samo što sam harmoniku zamenio gitarom. Roditelji su me podržavali dok je to bilo na amaterskom nivou, ali kada sam zaigrao u zrenjaninskom pozorištu, a potom još upisao režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, nisu blagonaklono gledali na moju životnu odluku. Nije pomoglo ni to što sam se od prvog honorara osamostalio, a ni to što sam po prelasku u Pozorište na Terazijama počeo da gradim ozbiljnu glumačku karijeru. Njihovo negodovanje je trajalo sve dok me nisu prvi put videli na televiziji. Tada su sa ponosom rekli: "Evo ga naš sin."
|
Postao sam karakter |
Opozicija buržoaziji
- U vreme moje mladosti košarka je zahvaljujući Radivoju Koraću Žućku bila najpopularniji sport, a KK Proleter je postao prvak Jugoslavije. Tako sam i ja maštao o karijeri košarkaškog asa. Igrao sam na poziciji desnog krila pa potom beka, a na kraju sam završio na tribinama kao navijač. Ipak, veštine sa gitarom i basketarom su mi i te kako pomogle u osvajanju ženskih srca. Bilo je to romantično doba u kojem je, za razliku od danas, kod udvaranja i poezija bila na ceni. Pripadao sam rok generaciji, koja je tragala za svojim identitetom kao opozicija tzv. crvenoj buržoaziji. Tako sam sa Milanom Grujićem osnovao multimedijalnu grupu Ptice pevačice i cvrkućice u kojoj smo se bavili glumom, muzikom, baletom, na jedan nov i drugačiji način.
Sančo Pansa
- Gluma mi je donela duhovnu slobodu. Bio sam i Agaton i Trisoten, Aca, Kir Dima i Sančo Pansa, Dr Kajus i Tošica, i Hljestakov i vojnik Švejk. Jovan Todorović - Mister Dolar, Živorad, Spira... I Tito i Draža. Tita sam igrao u satiričnoj monodrami "Titov tajni dnevnik", a đenerala Dražu Mihailovića u predstavi "Poslednja noć uoči streljanja" i to je bila uloga koja me je naterala da se zamislim nad onim što sam učio u školi o njemu. Pročitao sam mnogo materijala, i poznatog i nepoznatog široj javnosti kako bih dočarao njegov lik u tim mučnim trenucima pred pogubljenje. Sa ovim komadom sam gostovao u celoj Zapadnoj Evropi, a u Nemačkoj baš kada je proslavljan izlazak prvog broja "Vesti" iz štampe.
Zvezdaš i Partizan- Iako sam godinama bio navijač Zvezde, ponosim se što je moj školski drug Moca Vukotić, legenda Partizana i jugoslovenskog fudbala. Družili smo se u periodu kada sam se preselio u Rakovicu, gde je moj otac radio u Industriji motora i traktora (IMR). Sreli smo se posle mnogo godina i Moca je tom prilikom mom sinu poklonio dres koji mu je posle jednog meča dao čuveni nemački golman Sep Majer. Mom Ivanu je to posle mnogo značilo kada je počeo da brani za OFK Beograd.
|
- Zahvaljujući glumi sam proputovao pola planete. Generalno sam posvećen pozorišnim iluzijama ne samo kao glumac, nego i kao režiser i scenograf. A već duže vreme se bavim i teorijom i pripremam master na odseku za produkciju na FDU na temu mjuzikla jer sam se njime dugo bavio, a posebno zato što o tome nema mnogo stručnih radova.
Femin san
- Iz prvog braka imam sina Ivana, koji je prekinuo tradiciju po muškoj liniji i na moju radost, ne bavi se glumom. Nisam mu branio, niti sam negodovao kao moji roditelji, ali priznajem da mi je drago što je odabrao drugo zanimanje. Ima 30 godina i uspešno se bavi veleprodajom. Kada sam u Vršcu, Sterijinom rodnom gradu, režirao njegovu "Pokondirenu tikvu" u kojoj je ulogu Feme igrala moja koleginica i drugarica Tanja Bošković, ekipi se pridružila i profesorka istorije Marinela, koja se bavila i notama, da bi mi pomogla oko izbora muzike za Femin san. Odabrala je Zamfira i rumunske ciganske violine, a ja sam odabrao nju. Naše violine su nastavile da sviraju u istom ritmu.
Uloga konja- Kad sam pred publikom, igram najbolje što mogu, jer je ona za mene velika inspiraciju. Nikad nije dovoljno dobro i uvek smatram da može bolje. Tako, na primer, kada sam dobio glavnu ulogu Šarca u Tolstojevoj drami "Priča o konju" Pozorišta na Terazijama, toliko sam se posvetio pripremama da sam se tokom leta na moru u Poreču povlačio u obližnju šumu i vežbao ne samo tekst, nego i fizički položaj konja kako bih što bolje predstavio zadati lik. Kada mi je posle premijere jedan kritičar rekao: "Stvarno si me ubedio da si konj", bila je to najveća nagrada za moj trud, kao i proglašenje za najbolju predstavu u Beogradu te sezone. |
- Rad me odmara fizički. Sedenje je za mene najveća kazna i zato uvek nađem nešto da radim, jer čoveku koji je besposlen svašta pada na pamet, naročito ono ružno. Opet živim u Banatu, kupio sam imanje u Pančevu pre osam godina, tako da posla ima napretek i u kući i u bašti. Tri decenije sam išao na pecanje, samo da bih bio u prirodi, a sada kada živim na 50 metara od Tamiša ne pecam, pošto mi je moje dvorište dovoljno i za rad i za uživanje. Kad poželim, uberem i jedem svoje višnje, breskve, paradajz, ljute papričice... Za cveće je zadužena moja Marinela, a za njihovo uništavanje naši ljubimci labradorka Fru i malteške pudlice Duda i Dona. Sada pravimo bunar i tražim da kupim aparat za varenje kako bih još neke poslove mogao sam da dovršim. Ovaj raj delimo sa prijateljima koje rado dočekujemo i sa kojima uz iće i piće, mudre priče i mnogo smeha i pesme, dočekujemo zoru.
