"Jugoslavija je nestala na najgori način"
Oliver Mlakar, poznati televizijski voditelj i nekadašnji zaštitni znak Televizije Zagreb, a kasnije i HTV-a, u 40-godišnjoj karijeri voditelja najgledanijih emisija, kvizova i festivala stekao je popularnost i ugled obrazovanog, veštog i odmerenog voditelja Dnevnika, Kviskoteke, Malih tajni velikih majstora kuhinje, ali i Evrovizije...
Može da se pohvali da u svojoj karijeri, baš kao i u životu nije grešio, ili makar to nije činio javno. Iako ima 78 godina, vitalan je i mladolik, spreman na druženje sa novinarima. Luksuz nadobudnosti ovaj televizijski doajen nikad sebi nije dopustio. Takav je Oliver Mlakar, najveća zvezda stare Jugoslavije, odmeren i skroman.
Kao dečak ste živeli u Beogradu?
- Moj otac je Slovenac i bio je vojno lice. U tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji smo se zbog njegovog posla često seljakali. Međutim, znalo se, kad su se deca rađala, onda su mame odlazile u Ptuj, da se rodi Slovenac. Ne znam zašto je to bilo važno, možda zbog boljih uslova rađanja ili iz nekog trećeg razloga jer mi je to sasvim nevažno. Iako sam rođen u Sloveniji, nikad nisam živeo u Ptuju. Često smo se selili i 1941. godine, pred Drugi svetski rat zatekli smo se u Beogradu. Otac mi je poginuo u Drugom svetskom ratu, pa se porodica preselila u Osijek, kod majčine familije.
Kakvo je bilo posleratno vreme u staroj Jugoslaviji?
- U Osijeku sam proveo detinjstvo od 1945. do 1954. godine. Moje detinjstvo je bilo skromno, živelo se na kačamaku na hiljadu načina, a slično su živeli i svi ostali žitelji naše države, koja je tek izašla iz rata, razorena i opustošena. Međutim, tada je bilo mnogo entuzijazma i vere da idemo u bolje i lepše sutra. Gimnazijsko doba takođe sam proveo u Osijeku. Tamo sam završio veliku maturu i tamo su mi najbliži umrli i to je u svakom slučaju grad koji mi je uz Zagreb najviše prirastao srcu.
Kutlača me neće- Sa kulinarskim virtuozom Stevom Karapandžom sam 15 godina vodio emisiju "Male tajne velikih majstora kuhinje", ali ni to mi nije pomoglo da naučim da kuvam i budem od pomoći u kuhinji supruzi Dunji. Imao sam nekoliko bezuspešnih pokušaja pripremanja hrane, ali smo se Dunja i ja složili da je manje štete ako prestanem da se petljam u ono što mi ne ide od ruke. Kulinarstvo je ozbiljna nauka za koji čovek mora da bude i nadaren, a ja to nisam. |
Kako ste dospeli na televiziju?
- Studentski život tih ranih 50-ih godina prošloga veka u celoj Titovoj Jugoslaviji nije bio lak. Živelo se teško i u Zagrebu. Imao sam jedva 19 godina, a živeti se moralo, želeo sam da olakšam sebi teškoće. Živeo sam vrlo skromno u Studentskom domu i kada je Radio Zagreb objavio konkurs za spikere, pomislio sam da će mi malo novca dobro doći. Prošao sam audiciju i počeo da radim kao spiker. Potom je nekoliko godina kasnije došla televizija za koju su odabrali nas nekoliko s radija i tako je sve počelo.
Kakav je bio voditeljski poziv?
- Od 1963. godine sam radio na tadašnjoj Televiziji Zagreb, pa sve do 2000. godine, kada sam s Hrvatske televizije otišao u penziju. Ono što moram da priznam jeste činjenica da sam stalno nešto novo učio i saznavao, ali i danas učim. Tako da su mi neke mlađe generacije po tom pitanju nejasne jer se ponašaju prilično sujetno. S druge strane, možda mi se samo tako čini jer nikad nisam bio sujetan ni privatno, a ni poslovno. Naprotiv, voleo sam da su oko mene oni koji više znaju, koji su bolji, jer sam imao od koga da učim i dobijam savete. Bila su to lepa vremena u kojima su se pojavili, nekako u isto vreme kad i ja čuveni beogradski voditelj Mića Orlović, Helga Vlahović, Saša Zalepugin i mnogi drugi.
Zvezda u Opatijix Oliver Mlakar je rođen 1935. u Ptuju, odrasta u Osijeku, a kao zagrebački student počinje da radi u Radio Zagrebu.
|
Da li je bilo profesionalne surevnjivosti?
- Mi smo se svi mnogo lepo družili. Utoliko mi je bilo više teško kad sam čuo da je Mića Orlović umro. Nas dvojica smo u isto vreme počinjali, on u beogradskoj televiziji, a ja u zagrebačkoj, ali smo se sjajno dopunjavali. Mića je bio u odličnoj kondiciji i verovao sam da će doživeti duboku starost. Poslao sam njegovoj porodici telegram saučešća, ali ne znam da li su ga dobili.
Da li uživate u penziji?
- Posle 30 godina rada napokon sam naučio da budem televizijski voditelj. Ipak, moram da priznam da zapravo uživam u penziji. Živim u selu Molnice pored Samobora već 20-ak godina. Imam veliko imanje, a oko kuće posla preko glave, ali u tim obavezama uživam. Isključivo se bavim stvarima i ljudima koje volim. Imam desetak patuljastih šnaucera, njima se bavim i zahvaljujući njima sam u dobroj kondiciji. Ponekad imamo leglo, pa ostavimo neko perspektivno štene i vodimo ga na kinološke izložbe po Evropi. Naša uzgajivačnica De Ilirija je dobro poznata. U svakom slučaju, obožavam sve svoje pse i kad sam neraspoložen, oni me oraspolože.
Da li ste se ikad uključili u politiku?
- Politika, ne, nikada! Politika mi je potpuno strana i kada bih i počeo njom da se bavim, mislim da bih se osećao i ponašao kao slon u staklarskoj radnji. Šta bih ja tu radio! Pa klonio sam je se celog života, zašto bih se smarao njom! Mislim da od nje niko nije video dobra. Ne želim da se sećam ratnih vremena. Dok su se drugi udruživali, mi smo se razdruživali i to na najgori način.
