"Izgleda da me je Beograd zaboravio"
Miki Jevremović (71) organizovao je u ponedeljak dve promocije svoje monografije povodom 50 godina karijere u dva različita grada - u Beogradu i Valjevu. Tačno u podne u beogradskom Domu sindikata, gde će 10. novembra održati koncert, nestrpljivo je čekao medije i kolege, ali...
Umesto gužve i priznanja, sala je bila prazna, tek poneki novinar, a od kolega samo Rade Radivojević, Jovan Maljoković i Milan Đurđević iz Nevernih beba. Stala je Mikiju kost u grlu, ali je goste dočekao uz osmeh kao da je bilo krcato. Malobrojni novinari su se zgledali i konstatovali da je ovo bruka i sramota prema čoveku koji je obeležio i zadužio srpsku i jugoslovensku zabavnu muziku.
Hrvati slave svoje- Prošle godine moj kompozitor i aranžer Stjepan Mihaljinec i pevač Mišo Kovač dobili su nagrade za životno delo. Od toga je u Hrvatskoj napravljen pravi praznik posvećen ovim umetnicima. A ja sam u Srbiji dobio nagradu za životno delo još pre deset godina i to niko nije ni zabeležio! - kaže Jevremović. |
- Naravno da me boli, ali neću dozvoliti da moju sreću zbog obeležavanja za mene vrednog jubileja išta pokvari. Imao sam hiljade koncerata, preko 100 pobeda na festivalima, više od 100 zlatnih, dijamantskih i platinastih ploča, dobio sam brojna priznanja u inostranstvu, ali sve to očigledno nije dovoljno. Eto takvi smo mi - kaže Jevremović sa gorčinom u glasu.
- Tužno je to koliko mi zapostavljamo svoje, a veličamo tuđe. Pevačima koji dođu sa strane maltene prostiremo crveni tepih, a svoje ignorišemo. Kad je, recimo, Dino Merlin prošle godine došao u Beograd, dobio je limuzinu, čuvali su ga kao predsednika i odmah je gostovao u Dnevniku! Nemam ništa protiv i treba da budemo dobri domaćini. Ali, ljudi, dajte malo prostora i pažnje nama koji smo ovde - poručuje Miki.
Skakanje u ledeni Gradac- Valjevo obožavam iako to nije moj rodni grad, već sam bio doseljenik. A došao sam iz Požarevca u 12. godini sa roditeljima. Bio sam opčinjen gradom koji ima četiri reke. I ljudi su me oduševili. Gde god sam bio u svetu mislio sam na moje Valjevo. U vreme najveće slave, kada sam dugo boravio u SSSR sa mlađim bratom Zoranom, mi smo tamo stalno pričali o Valjevu. Sećam se, jednom prilikom smo se dogovorili da skočimo u ledeni Gradac čim dođemo kući. I učinili smo to, iako je bila ciča zima. Eto, sinoć sam se osećao tako - imao sam želju da se od sreće ponovo bacim u ledeni Gradac! |
Samo nekoliko sati kasnije promociju monografije održao je u Valjevu, a slika je bila potpuno drugačija. Ljudi su se nagurali u salu valjevske gimnazije koju je nekada i sam pohađao. Takav doček naterao je Mikiju suze na oči.
- U Valjevu je bilo prelepo, emotivno, bilo je i suza, neću da krijem. Navirale su uspomene i pustio sam da me srce nosi. Došli su moji školski drugari, muzičari koji su me pratili 60-ih godina, članovi KUD-a "Abrašević". Pocrveneo sam od lepih reči koje su mi uputili. Setio sam se moje profesorke koja mi je bila i razredni starešina i koja me je podsticala u umetničkim ambicijama. I opština grada Valjeva je stala iza moje monografije, a sve me je to dirnulo u srce, dotaklo mi dušu i dalo mi krila.
Da li ćete ove godine konačno dobiti nacionalnu penziju?
- Ja sam u karijeri mnogo toga prećutao. Bio sam uspešan, ali i žrtva nepravdi. Ipak, čini mi se da se neke stvari možda menjaju. Presrećan sam što je izgleda konačno niklo nešto što sam posejao. A sejao sam vredno, neumorno i mnogo dugo. U ovim teškim vremenima, velika je stvar što je Ministarstvo kulture imalo sluha za moj zlatni jubilej i pomogli su mi da napravim koncert. Nedavno sam po sedmi put podneo zahtev za dobijanje nacionalne penzije. Priložio sam priznanja, diplome, nagrade... Umorio sam se od konkurisanja, ali neću odustati. Možda moj jubilej podstakne nadležne da me se sete.
