Putujući glumac postao Žućko

Vladimir Aleksić je u najtradicionalnijem pozorišnom smislu putujući glumac. Već 10 godina radi za italijansku trupu sa kojom obilazi svet. Kad ne igra na italijanskom, vraća se maternjem jeziku, na pozorišnoj sceni Beograda. Već neko vreme njegovo lice je poznato i sa televizijskih ekrana, gde je voditelj upravo završenog ciklusa serije "Ja imam talenat".

Kraj prošle, i početak ove godine obeležen mu je i svetskom i, prošlog meseca, srpskom premijerom filma "Žućko" u kome je na velikom ekranu oživeo lik jednog od najboljih srpskih košarkaša u svetskoj istoriji ovog sporta.

Na "putu oko sveta", "ulovili" smo ga u Sidneju gde je, posle nastupa sa italijanskim kolegama na Festivalu pozorišta u Brizbejnu, skoknuo da se sretne sa svojom školskom drugaricom Tijanom Slankamenac-Krga, upozna se sa njenim mužem i familijom i vidi njihovu prvu bebu.

Već 10 godina radi za italijansku trupu sa kojom obilazi svet: Glumac Vlada Aleksić, poznat i kao "Žućko"

 

Smatra da mu uspesi stižu slučajno. Tako je slučajno, kaže, dobio i posao u Italiji.
- Završio sam akademiju u Novom Sadu kod sada pokojnog profesora Petra Banićevića i odmah sam počeo da radim sa balerinom, koreografom Sonjom Vukićević. Ona je za vreme Miloševića počela da pravi svoje predstave i htela je da radi sa glumcima. I odmah pošto sam završio akademiju, našli smo se u Bolonji, na otvaranju jednog pozorišta. Imali smo tri predstave. I vidite slučajnosti sada. Posle druge predstave meni bude dosadno, a kako smo sedeli u restoranu tog teatra, pored nas za stolom sedi troje ofarbanih, plavih, dve devojke i jedan dečko. I ja njih pitam gde ima da se izađe? Oni kažu: "Pokazaćemo ti mi. Došli smo da vas vidimo."

Njihovo zanimanje za trupu iz Beograda bilo je povećano upravo okončanim bombardovanjem NATO-a.
- Reč po reč i mi, ja i još jedan moj drug iz Beograda ostanemo s njima do šest ujutro. Ispostavi se da oni imaju svoje privatno pozorište. I tu krenemo da se družimo i dopisujemo. Posle šest meseci oni pozovu nas dvojicu i ponude nam da igramo u predstavi povodom dve hiljade godina hrišćanstva. Ispostavi se da su oni jedna od najpoznatijih savremenih pozorišnih italijanskih kompanija. Oni su iz Riminija, ali u Italiji nije kao kod nas, da je pozorište bazirano na jedan grad. Kreću se, nijedan glumac nije na plati, organizuju turneje, ulaze u koprodukcije.

Tako je već deset godina. Lane su išli u Njujork, a onda ove godine stigli su i do Australije i Festivala pozorišta u Brizbejnu.
U međuvremenu, on je, prošlog decembra, stekao i italijansko državljanstvo. U Italiji nije radio celu tu deceniju. Bilo je, kaže, pauza, a najduže vreme, "u komadu", proveo je od 2005. do 2008, kad se "uželeo glume na srpskom jeziku" i vratio se u Beograd.
 

- Film o Koraću, verovatno vas to zanima. To je igrano-dokumentarni film. I to se slučajno desilo. Direktor fotografije tog filma me je zvao jer je njegova žena sa mnom išla na akademiju, pa se setila da bih ja ličio na čuvenog košarkaša.

Stekao i italijansko državljanstvo, ali se "uželeo glume na srpskom jeziku" pa se vratio u Beograd

Za njega je, kaže, to iskustvo bilo fenomenalno.
- Ja sam Koraća znao vrlo malo - znao sam opšte stvari, da je bio košarkaš, da ima Kup Radivoja Koraća, da je poginuo, i tu se manje-više završavaju saznanja naše generacije o njemu.

A pozorište?
- Ima sada jedna predstava u Beogradu koja sa zove "Prvi put". Tako da ima mnogo stvari, dosta putujem sa ovima, pa to oduzima mnogo vremena.

Jeste li znali italijanski jezik kad ste počeli sa Italijanima?

- Ne. Oni su, kad su me pozvali, baš hteli da urade predstavu sa strancem, tako da sam ja prvi tekst učio iz srpske transkripcije italijanskog. Sada, posle deset godina, pričam.

Stalno ste očito u pokretu. Ima li tu vremena za porodični život. Imate li suprugu?
- Nemam, stalno se krećem, nemam vezu. Ali, u nekom vremenu, uzdam se da će porodica to razumeti kako ja radim. To je sad tako, možda neće non-stop tako ostati.
 

Glumački problem je, kaže, svuda isti u zemljama bivše Jugoslavije.
- Mislim da to važi za ceo region naš. Mislim da oni kulturu stavljaju uvek na poslednje mesto. A najviše vole glumce. Da se slikaju s njima. I kad pogledate političare, svi vole da se druže s glumcima, da ih stave u prve redove. Glumci su omiljeni u celoj eks-Jugoslaviji. Nije to fer prema istim tim ljudima. To je zloupotreba glumca. Nikada neću zaboraviti rečenicu Mirjane Karanović. Tek sam bio završio akademiju. Ona mi je rekla: "Pripremi se, može da ti se desi da te godinu dana niko ni zašta ne zove. Meni se tokom devedesetih desilo - godinu dana mi nije zazvonio telefon." To mi uvek stoji u glavi. To je teško zanimanje, glumac, s jedne strane. A s druge, meni je najlepše zanimanje na svetu - veli Vlada Aleksić.

Divi se Koraću

Vlada se rodio 1977, osam godina nakon što je Radivoj Korać poginuo u saobraćajnoj nesreći u Semizovcu kod Sarajeva. To je bila smrt koja je šokirala Jugoslovene, ali i svet. Jer je on bio igrač izuzetnog formata, veoma cenjen i po fer-pleju, jednostavan i skroman u životu, a kralj među koševima.

- Tek kad sam počeo da radim na filmu, shvatio sam koliko je to bio veliki čovek. On je prvi doneo ploču Bitlsa u Jugoslaviju, išao redovno u pozorište, odbio auto i stan od velike Zvezde i ostao u svom "malom" OKK Beogradu. Čitao je knjige, igrao šah. Bio je zaista redak sportista takve vrste. Pogotovo danas, kad u sportu ljude samo zanimaju pare.

Beogradsku premijeru "Žućka" Vlada nije video, već je bio u Australiji, ali je video javnu projekciju - na Evropskom prvenstvu u Litvaniji, uz koje je film premijerno prikazan.

- Tamo su bili Duda Ivković, Bodiroga... I gledao sam projekciju na pres-konferenciji za novinare i to je bilo dosta emotivno jer su došli neki njegovi prijatelji.

Pristojno živi, nema stan

U odnosu na egzistencijalni položaj teatra, pa ako hoćete i filma u Srbiji, mislite li da ste u odnosu na kolege ipak povlašćeni time što igrate u stranoj zemlji?

- Pa u tom smislu, u odnosu tog honorara na srpske, ne mislim da sam povlašćen, ali mislim da više zarađujem, pa onda manje brinem. Ja imam prijatelja glumaca, da ne pominjem imena, koji igraju u 11 predstava. Oni, maltene, tokom meseca odigraju 20 predstava i jedva, verujte mi, krpe kraj sa krajem. Jedva da se dogura do 30. u mesecu. To je jako stresno. Pri tom, to su glumci koji bi, da su negde napolju, bili ozbiljne zvezde. To su ljudi koji nose repertoar. To su vrhunski glumci koji jedva žive. Veoma se teško živi od pozorišta u našoj zemlji. Zato se glumci snalaze, snimaju reklame, najbolje je kad ulete kakve serije ili filmovi. Mada ni na filmovima ne zaradite neke pare. Ne očekujem milione u svom poslu. Ali, vidite koliko radim. Radim na 59.000 strana, pa imam da živim pristojan život, u smislu to što mi treba. Recimo, još nisam kupio stan.

ĐUROVIĆ: Baca kao Žućko

Zaista ličite na Žućka. Dalje, glumac ste i mogli ste se uživeti u njegov izuzetan karakter, ali kako se može uživeti u igranje dobre košarke?

- Stvar je u tome da sam ja kao klinac igrao košarku, ono, igraš za ulicu. Onda je na snimanju došao momenat kad se igra košarka. Ja sam došao na prvi trening i reditelj (Gordan Matić) me je malo gledao i video da ja tu pojma nemam. Video sam mu u očima da nije bio očajan, ali se videlo beznađe. I rekao sam tada sebi: "E nećeš ga majci!" Imali smo trenera, to je Vlade Đurović, i ja sam baš u njegovom klubu "Korać" svakog jutra, od devet do 11 sati, išao tamo na treninge, jedva sam čekao da idem da treniram, bio sam baš srećan. Izgleda da mi je i išlo jer je trener, inače junior OKK Beograd u ono vreme, kazao kako je oduševljen, posebno što je Žućko bio levak, a ja sam dešnjak.

Đurović je, kaže Vlada, kasnije kazao: "Vidi kako baca, isti kao Žućko."
 

Jeste li baš pogađali u koš ili su pogoci ostavljeni montažerima?
- Jesam, pogađao sam, nisam naravno, sto odsto, ali sam pogađao, vidi se, snimala je kamera kako uleće. Glumac nauči onoliko nečega koliko mu je potrebno za ulogu. Učio sam slobodna bacanja, dvokorak i polaganje lopte u koš.