Sanjala sam noćas da sam Stanija
Ne znam da li zato što se poslednjih dana sve vrti oko Stanije i Kristijana, tek noćas usnih strašan san...
Kao ja sam zgodna, noge mi dugačke, imam i strašno velike grudi - nosim farmerke i belu košulju. Hodam kroz neku veliku vilu i uplašena sam.
Neko je opkolio kuću i puca.
Odjednom dve snažne ruke me obgrliše. To je on. Osećam kako je jak... Kristijan.
- Ne plaši se - kaže mi.
I odjednom se ne plašim.
Sanjam dalje: kao ja sam sama odlučila da se vratim u njegovu vilu iako ga jure neki kriminalci i hoće da ga ubiju.
- Rekoh ti da ne dolaziš, isuviše je opasno za tebe... - kaže on.
Znam... Ali prija mi to što sam sa njim u opasnosti. Znojim se i gledam kroz prozore kako pucaju na nas.
Odjednom čujem njegovo "Neeee"!
Na mojoj beloj košulji krvavi tragovi.
Vrištim i budim se preplašena.
Nije lako biti Stanija. Čak ni u snu.
Iskreno, bilo mi je žao Stanije i na javi, jer način na koji joj Kristijan oteo pare sa "Farme" bio je i više nego brutalan. Možda je tim potezom zapravo on i "ubio" Staniju. Kao jadnu, malu nezaštićenu starletu koju će uvek da reketira moćniji kriminalac u koga je ona zaljubljena.
Mislim, naš život je jedan veliki rijaliti. Sanjali mi to ili ne.
