Sanjala sam noćas da sam Stanija

Kao ja sam zgodna, noge mi dugačke, imam i strašno velike grudi - nosim farmerke i belu košulju. Hodam kroz neku veliku vilu i uplašena sam.

Neko je opkolio kuću i puca.

Odjednom dve snažne ruke me obgrliše. To je on. Osećam kako je jak... Kristijan.

- Ne plaši se - kaže mi.

I odjednom se ne plašim.

Sanjam dalje: kao ja sam sama odlučila da se vratim u njegovu vilu iako ga jure neki kriminalci i hoće da ga ubiju.

- Rekoh ti da ne dolaziš, isuviše je opasno za tebe... - kaže on.

Znam... Ali prija mi to što sam sa njim u opasnosti. Znojim se i gledam kroz prozore kako pucaju na nas.

Odjednom čujem njegovo "Neeee"!

Na mojoj beloj košulji krvavi tragovi.

Vrištim i budim se preplašena.

Nije lako biti Stanija. Čak ni u snu.

Iskreno, bilo mi je žao Stanije i na javi, jer način na koji joj Kristijan oteo pare sa "Farme" bio je i više nego brutalan. Možda je tim potezom zapravo on i "ubio" Staniju. Kao jadnu, malu nezaštićenu starletu koju će uvek da reketira moćniji kriminalac u koga je ona zaljubljena.

Mislim, naš život je jedan veliki rijaliti. Sanjali mi to ili ne.