Saša Mišić: Našao sam sebe u Srbiji
Mnogo je u Srbiji kafana i restorana koji još nisu prošli kroz ruke „paklenog“ Saše Mišića. Pa, kako onda da, sada već poznati voditelj i kuvar, ne nastavi svoju misiju. Od srede u 21.00 počinje nova sezona popularne „Paklene kuhinje“.
Novi ciklus donosi obilaske - od vrhunskih i poznatih restorana, do ugostiteljskih objekata na koje je odavno trebalo staviti katanac. Sašine kritike mnoge su dovele do suza, vlasnike i menadžere do ozbiljnih svađa, a konobare i kuvare do sumnje i straha da li će pružiti uslugu kakvu Mišić očekuje.
Nespremnost, strah od neznanja i sveprisutna sujeta među ugostiteljima, i dalje su pečat (loše) slike kafana u Srbiji. Ipak, u „Paklenoj kuhinji“ ima mesta i za Sašine pohvale, suze radosnice i pozitivnu energiju, a on je i dalje zahtevan i oštar u kritikama. Ali samo s jednim ciljem: da svaki restoran bude zaista savršen. Najpre pitamo Sašu Mišića hoće li biti promena u predstojećoj sezoni:
|
KAKO Saša Mišić provodi slobodno vreme u Beogradu? |
- Ništa novo vas ne očekuje osim naziva restorana. Mada, situacije u njima su uvek različite i samim tim nove. To mi daje prostora za kreativan rad, jer je sve drugačije i zahteva posebnu pažnju, energiju i akciju. Zato mi i svaki zadatak jeste izazov i nikad mi nije dosadno.
* Da li ste, koliko i na koji način doprineli „napretku“ ugostiteljstva u Srbiji?
- To će da se vidi za nekoliko godina. Samo, srpskom ugostiteljstvu je potrebno više od jednog čoveka za boljitak. Ja se prvenstveno trudim da budim svest i kreativnost u ljudima, da im pomognom savetima, da sve ono što oni poseduju od talenta i znanja na adekvatan i efikasan način i pokažu. Tada oni veruju u sebe i veruju u proizvod, a na kraju im poveruje gost.
Koje vam je omiljeno srpsko jelo, a šta vaša deca najviše vole da im spremate?
- Volim sve što je kuvano srcem i na iskren način servirano, a moja deca su verni, ali veliki kritičari. Oni me motivišu da smišljam razna jela, jer je veoma teško zadovoljiti dečje ukuse i želje.
* Kakvo je stanje u turizmu kod nas i da li mislite da ima nade za bolje dane?
- Stanje u turizmu, ne samo u Srbiji, nalazi se u „negativnom razvoju“ i u teškom je stanju. Ko želi da se bavi turizmom mora da bude stabilan, da ima misiju i da je dosledno prati, ali i da bude fleksibilan i da reguje na potrebe potencijalnih gostiju. Boljih dana biće sigurno, mada savetujem da ih ne čekamo nespremni. Pogledajte oko sebe i koristite resurse koji postoje u Srbiji, a kojih je više nego na nekom drugom mestu.
* Šta je to što imaju srpske kafane, a one u Evropi nemaju?
- Imaju poseban šarm i spoj Orijenta i Okcidenta, osoblje je veoma sposobno, jer se često snalazi pomoću štapa i kanapa. Ali to gost vidi i ceni. Njemu je najvažnije da kod domaćina oseti ljubav prema poslu, da s puno emocije vodi tu kafanu. To je jedini razlog zašto gosti žele i vole kafanicu na ćošku. Srbi su gostoprimljiv narod i to je jedna od naših drevnih vrlina koja se sačuvala i zadržala do dan-danas.
* Da li ste vi nešto naučili od naših ugostitelja?
- Naravno. I učim svakodnevno. Veoma sam ponosan na to što mogu i ja nešto da naučim, pre svega o izgubljenim vrednostima i borbi za opstanak. Želja za boljim otvara mnogo prostora za maštu, ali i za kreativnost.
* Čime ste osvojili producente, pa su baš vas izabrali za voditelja „Paklene kuhinje“?
- Teško mi je da opišem kako su me drugi videli ili gledali. Najbolje bi bilo da njih pitate. Smatram da su producenti videli nekoliko osobina koje su im bile važne za ovakvu emisiju i što je najvažnije, videli su da ja verujem u to što radim.
* Čime ste se bavili kad ste se vratili u Srbiju, a pre „Paklene kuhinje“?
- Radio sam u hotelu „Moskva“ i restoranu „Madera“. Onda sam osnovao Udruženje kreativnih kuvara Srbije i jednu firmu koja se bavi edukacijom i savetovanjem ugostitelja. Uglavnom sam se bavio edukacijom, bio sam i koautor nekoliko knjiga i saradnik u nekoliko ugostiteljskih objekata, predavao sam u privatnim i državnim školama i bavio se istraživanjem srpske kuhinje.
* I, da li vam se svideo život u Srbiji?
- Iako sam rođen u Beogradu, živeo sam i učio uglavnom u Nemačkoj. Ipak, nikad nisam živeo bez Srbije, odnosno ona bez mene, tako da nemam taj osećaj da sam negde došao, već da samo nastavljam da je upoznajem i doživljavam kao svoju. Život ovde je žustar i lep. Treba preživeti teške trenutke s malo oštećenja i živeti lepe trenutke punim plućima. Srbija ima ne samo lepe gradove, već i predivna sela i predele. Mogao bih svugde u Srbiji da živim, jer smatram da svaki kraj ima svoju posebnu, još neispričanu priču. Jedino što ponekad zaboravimo jeste da je jedno nebo nad Srbijom koje nas sve spaja.
* Da li ste našli sreću ovde ili biste se vratili u Nemačku?
- Mogu da kažem da sam srećan što imam priliku da živim sa svojim narodom i što mogu da delim sve sa njim. Verujem da čovek može da bude srećan samo tamo gde je našao sebe, a ja sam sebe našao u Srbiji. Tako su me vaspitali roditelji i zato povratak u Nemačku gubi svaki smisao. Svoju i budućnost moje dece vidim samo u Srbiji.
