Moj vožd rasplakao narod
O čemu pričati sa Đorđem Kadijevićem (1933), režiserom, likovnim kritičarom, profesorom, piscem? S autorom "Leptirice" zbog koje su ljudi doživljavali srčane udare, stvaraocem serije "Vuk Karadžić", jedine jugoslovenske televizijske tvorevine uvrštene u Uneskovu riznicu svetske kulturne baštine. Likovnim kritičarom prestižnog "Nina" duže od pola veka. Čovekom kome je portret uradio veliki Mića Popovića i koji dominira u dnevnom boravku njegovog stana na Banovom brdu, dok hodnik krasi slika Kadijevićevog kuma Milića od Mačve. Istoričarom umetnosti koji je poznavao i Krležu i Andrića.
Vizualistom koji je, neočekivano za samog glumca, u Marku Nikoliću prepoznao crte Karađorđa. Ocem i suprugom koji posle smrti ćerke i žene ne vidi svrhu svog bitisanja, ali nemačkom disciplinom i u 86. godini života tri puta nedeljno ide u teretanu dok leti na biciklu ispedalira 2.000 kilometara.
O čemu razgovarati? O svemu! Jer, Đorđe Kadijević je intelektulac u punom smislu te, kod Srba, ne baš omiljene reči.
"Dezerter" u porodici
- Rođen sam u Šibeniku, u kući porodice moje majke Milke koja je Hrvatica. Otac Gojko je bio Srbin. Kadijevići su inače poreklom iz Crne Gore. U 18. veku smo dobili prezime Kadijevići jer smo se preselili u Imotsko polje, gde je živeo neki poznati kadija. Veruje se da su nekom od mojih predaka govorili: "Ti znaš sve ko kadija", i tako smo dobili taj prefiks.
- Inače smo poreklom od Petrovića iz Njeguša. Moj otac je bio veliki poštovalac Karađorđa i dao mi je ime po voždu, kao da je slutio da ću jednog dana praviti film o njemu. Svi Kadijevići su bili vojnici, računajući tu i nesretnog generala Veljka Kadijevića, mog brata od strica. Odlaskom u umetnost ja sam, može se reći, prvi "dezerter" u porodici.
- Iz hobija, a pomalo iz perfidije imao sam običaj da u mojim ratnim filmovima igram nemačke oficire. I otac mi je govorio da baš ličim na njih, a on je kao oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije proveo četiri godine u nemačkom zarobljeništvu. Posle rata nije hteo da se vrati iz podozrenja da ponovo ne ode u žice. Ali ljudi koji su možda malo više žudeli za porodicom su se vraćali.
- Ostao je u Beču i kasnije će se čak i oženiti jednom Švabicom. Pravdao se između ostalog i na zakletvu koju je dao kralju, a ja sam ga podsetio da se nije samo zakleo kruni već i majci. Pa gde mu je sada kralj? Majku, sestru, baku i mene su zbog očevog ostanka u emigraciji izbacili iz našeg stana u Beogradu i strpali nas u zajednički sa još dve porodice sa pravom na jednu sobu i zajedničku upotrebu kujne, klozeta i kupatila. Ja sam u takvim uslovima proveo celu mladost, završio istoriju umetnosti, oženio se, dobio sina i čak snimio prvi film.
Lepša od svih glumica
- Ako je neko mogao da bude filmska glumica, to je mogla moja Danica. Bila je lepša od svih glumica sa kojima sam radio. Duda, tako su je svi zvali, bila je profesor srpskog jezika i jugoslovenske književnosti. Kada sam je prvi put ugledao rekao sam sebi: "E, moj Kadijeviću, sada vidiš ženu koju nikada ne možeš imati." Ali, čudan je život. Ona, takva lepotica, zamislite, zaljubila se u mene. Celog života bila je posvećena našoj porodici. Znala je samo za kuću, za posao i radovala se mojim podvizima. Recimo, kada je veliki pisac Umberto Eko napisao esej o mojoj seriji "Vuk Karadžić".
- Izgubio sam prvo ćerku Jelenu, pa onda i ženu. Kad umre onaj koji vam je draži od života, vi ste i sami mrtvi. Ostao mi je samo sin Aleksandar, koji je šef katedre Filozofskog fakulteta za istoriju umetnosti. On ima svoju porodicu.
- Nešto zašta sam posebno pedigriran je jugoslovensko slikarstvo posle Drugog svetskog rata. Ako bih morao da izaberem najboljeg stvaraoca u tom periodu, to bi bio Petar Lubarda. Niko nije naslikao "Kosovski boj" kao Lubarda. Kosovski boj je po mom mišljenju bolji od Pikasove "Gernike". Freska je toliko velika da se i nije radilo klasičnim bojama već mistrijom i obojenim malterom. Zanimljivo da je Lubarda jedini slikar sa kojim sam imao loše odnose. Zamerio sam mu kada je prešao na apstrakciju. Napisao sam tada u "Ninu" da ne vidim potrebu da jedan veliki figurativni slikar podlegne uticaju izvikanih inovacija. Napisao sam čak i da nisam siguran da on zna šta je enformel. On se toliko smrtno uvredio, da je jednom prilikom, a bio je član republičkog partijskog komiteta, izašao za govornicom: "Drugovi, ne sme se dozvoliti da koja kakva piskarala omalovažavaju stvaraoce . Evo, mene je uvredio neki Kadijević." To je prešlo i na njegovu ženu Veru, koja je kada je Lubarda umro, došla u redakciju "Nina" i rekla: "Nemojte slučajno da Kadijević piše nekrolog jer on je skratio Lubardi život." Lubardi ravan slikar je Mića Popović. Imao je ogroman opus i neverovatnu snagu izraza.
Njih dvojica su najjači po koeficijentu energetskog potencijala.
Nikad u radnom odnosu
- Kao istoričar umetnosti nisam voleo avangardu. Zastupao sam tezu da smo mi narod koji posle 500 godina turskog ropstva, u pokušaju da se kulturno reafirmišemo, moramo da se prisetimo da smo pre svega slovenskog porekla. Da smo državu i celu kulturu stekli u Vizantiji. Moramo da uhvatimo korak sa onima koji se sada kreću, ali isto tako da produžimo sa onog mesta gde su stali naši stari.
- Otac je bio kategorično protiv toga da se bavim umetnošću. Onda se zatekao službeno u Ljubljani, gde se u to vreme održavala Mala Pula. Vozeći se kroz grad ugledao je velike bilborde na kojima je pisalo: "Kadijević". Učinio je nešto što je najtužnije i najlepše što uopšte pamtim u vezi sa njim, Otišao je u bioskop da gleda moj film. Posle mi je pričao: "Znaš, sine, ja sam malo šta video, jer sam sve vreme plakao. Posle filma dao sam kino operaterima dve flaše viskija. "Zašto, gospodine?", pitali su ga. "Zato što je to film moga sina."
- U vreme odrastanja, kad se formirate kao čovek i stvarate vrednosni sud, svedočio sam ratnoj tragediji, hodao po leševima, čudio se što sam ostao živ. Kad je to prošlo, došla je druga etapa nesrećne mladosti - ispaštanje greha moga oca Gojka. Taj razumljivi pesimizam koji se uvukao u mene, bio sam čovek pun revolta, proizveo je izvestan anarhizam u meni. To je dovelo do toga da nisam mogao da se uklopim u modalitet ponuđene stvarnosti. Zarekao sam se da nikada neću ući u radni odnos i da nikada neću primiti nijednu platu. I to mi se obistinilo.
- Nisam se uklapao u aktuelni trend snimanja partizanskih filmova. Radio sam filmove u kojima nemate ni jednog partizana i pokazao da je i na drugoj strani bilo i dobrih i zlih ljudi, da je bilo antičke drame, i zločina, ali i podviga. To mi se jako zamerilo. Kasnije kada je partijski komitet podigao glas protiv takozvanog crnog talasa, kada je Saša Petrović najuren sa Akademije, Dušan Makavejev morao da emigrira, Želimir Žilnik izveden pred sud, Živojin Pavlović izgubio mogućnost da snima, mene je još i najmanje zakačila ta represalija, pošto nikada nisam snimio film koji je govorio o stvarnosti posle 1945. godine. Ali me je to koštalo toga da nisam završio ratnu trilogiju koju sam planirao. Snimio sam samo "Praznik" i "Pohod", ali ne i "Božiju volju" koji sam kasnije pretvorio u knjigu.
Serija došla na noge
- I dok je filmska fantastika bila moj izbor, meni su ponudili seriju "Vuk Karadžić". Nisam ni prstom mrdnuo, a dobio sam najveći projekat u životu, iako sam bio spoljni saradnik Televizije Beograd. Imao sam četiri godine na raspolaganju za seriju od 16 epizoda koja svaka traje duže od sat vremena, a to vam je kao da radite četiri filma godišnje. Kada je došao poslednji dan snimanja na Petrovaradinu svi smo plakali. Serija je dobila najveće priznanje u istoriji jugoslovenske televizije - Gran pri Evrope na Televizijskom festivalu u Rimu.
- U jugoslovenskom glumištu nismo imali glumca koji bi fizički imao predispozicije da igra vožda, a ja nisam mogao da zamislim da ga glumi neki stranac. Prisetio sam se nekih krupnih kadrova Marka Nikolića i predosetio da bi sa šminkom mogao da zaliči na vožda. Držao sam se onog jedinog autentičnog voždovog portreta koji je napravio ruski slikar Borikovski, naslikan za vreme voždove emigracije u Rusiji. Kada smo došli na prvi dan snimanje u Radovanjski lug, gde je vožd i ubijen, video sam da je Marko uznemiren, pa da bi ga malo smirio, nisam dozvolio da ide glumačkim kombijem. Okupljeni seljaci kada su ga ugledali, počeli su da prilaze i da mu ljube ruku, Marko se našao u čudu. Počne da plače. Plaču seljaci, plače ekipa, plačem ja. Snimao sam tolike filmove i nikada nisam doživeo tako dirljiv trenutak. Tada sam bio siguran da sam našao pravog glumca za vožda.
Smoking od pašenoga
- Volim stoni tenis, biciklizam, idem u teretanu, i oblačim se sportski. Kada mi je direktor televizije Ratomir Vico javio da hitno moram u Rim jer sam dobio Gran pri, morao sam da se snađem i nabavim odelo. Otrčim kod pašenoga i od njega pozajmim, iako je on bio sitnije građe. U Činačiti je bila gala svečanost. Prvo su emitovali jednu epizodu serije, pre toga je pevao Žilber Beko, voditelj me zove da izađem i obratim se ppristunima. Ne znam italijanski i na slabom engleskom se snađem: "Srećan sam što sam ovu nagradu dobio u Italiji jer kada bi ljudskom rodu oduzeli ono što je umetnosti i kulturi dala Italija, ne bi bilo ljudskog roda". Aplauz i ovacije.
Đavo nije ružan
- Kada nisam mogao da snimim ratne filmove, onda sam rešio da snimam bajke, ali takve od kojih će se tresti gaće. Počeo sam da pravim filmove fantastike. Ti moji filmovi nisu horori. Horor je komercijalni holivudski žanr i on uvek ima logičko objašnjenje. Moji filmovi su naslonjeni na slovensku mistiku, na Čajkanovićevu literaturu, Vukove zapise, Gogolja. To je zapravo metafizike zla, a ne satanizam. U mojim filmovima đavo nikad nije ružan. Ako pogledate, sve su to bile prelepe žene, Olivera Katarina, Branka Pujić ili Mirjana Nikolić koja je glumila u "Leptirici". Strahota "Leptirice" jeste u tome što je ona otvorena sa obe strane, radi se o jednom kontinuiranom protoku sile mraka, tog manihejskog užasa. Desio se čak i smrtni slučaj, jedan čovek koji se nije nadao takvom filmu doživeo je srčani udar i umro. Tako da sam ja u neku ruku i "ubica".
Deva ili đeva
- Sa Krležom sam sarađivao kao član beogradske redakcije na Enciklopediji Jugoslavije. Bio je beskrajno duhovit. Veliki pisac i intelektualac, a imao je nesvršenu podoficirsku školu u Budimpešti. U redakciju je uvek poslednji dolazio. Umeli smo da se zakačimo. Recimo, Lazar Trifunović popije pola flaše vinjaka pre nego što Krleža dođe i onako malo zagrejan odmah ga dočeka pitanjima: "Da li ste celu stranu za reprodukciju jednog hrvatskog slikara čak uopšte nije Hrvat nego Mađar, a za najvećeg srpskog slikara tog perioda nađete crno-belu reprodukciju veličine taksene marke." Na kraju mu vatreni Lazar postavi pitanje da li su srpski jezik i hrvatski jezik dva različita jezika. A Krleža će: "Srpski i hrvatski? Pa znate, nije isto jebati devu ili đevu."
Tito je bio genije
- Posle Pulskog festivala imao sam prilike da dva puta budem pozvan na Brione. Tada sam uvideo da Josip Broz nema neko znanje iz umetnosti, ali da ima afinitet i da jako voli društvo umetnika. Koliko god je bio šarmantan prema ljudima koji su se bavili umetnošću, on je bio čovek čiji je gnev bio strašan. Broz je imao model meke diktature, pa je dolazilo do paradoksa. Recimo, ja šest godina nisam mogao da snimam, ali istovremeno sam sa svojim dotadašnjim filmovima išao po svetskim festivalima i predstavljao zemlju. Nikada nisam bio član partije i nisam gajio ideološki kult prema Brozu, ali on je jedan od trojice naših političkih genija. Prvi je bio Miloš Obrenović, a drugi Nikola Pašić. O svoj trojici sam snimao filmove. Ja sam bio i ostao Jugosloven, a duboko razočaran propašću moje zemlje, postao sam ideološki istomišljenik s Alberom Kamijem, koji svaku ljudsku zajednicu smatra apsurdnom. Moje jevanđelje je njegov "Mit o Sizifu".
"Psiho", "Noć veštica" pa "Leptirica"
Američka filmska akademija je "Leptiricu" uvrstila na treće mesto po strahoti. "Napravio je ovako strašan film a bez ijednog trika", čudili su se. "Leptirica" je najviše repriziran film u istoriju srpske i jugoslovenske televizije.
