Kusturica: Moramo se boriti za kulturu
Knjiga "Šta mi ovo treba" Emira Kusturice, predstavljena je na Beogradskom sajmu knjiga. Veliko interesovanje je vladalo za Kusturičinu i za knjigu Matije Bećkovića "100 mojih portreta".
Promocije jedna za drugom, na istom mestu, prvo je Kusturica govorio o Bećkoviću, a onda Bećković o Kusturici, a stolica nije bilo dovoljno za sve.
“Šta mi ovo treba” je, prema Kusturičin rečima, jedno potencijalno pitanje koje lako može da se pretvori, ako čovek nije glup, u egzistencijalno stanje i nikako ne treba odgovarati na to.
- Kada čovek nađe racionalni odgovor, onda može da prekine sve započete poslove i ne daj Bože digne ruku na sebe, jer je stanje stvari, u kome ljudi deluju, dinamičko i ne sme biti podvlačenje crte. Zato sam ja u knjizi i naveo da je Don Kihot nadvladao bitke sa vetrenjačama, ali kada su ga na prevaru doveli kući sestri i zapitao se šta mu je to trebalo, odmah se razboleo i umro - rekao je Kusturica u izjavi medijima.
- Opasno je pitati šta mi je ovo trebalo. Može se pitati šta mi ovo treba, ali da se ne traži odgovor - dodao je on.
Kusturica je objasnio da su to dnevnički zapisi u kojima nema zapleta.
- Imaju samo mene kao zeplet, jednog čoveka koji je 25 godina beležio razne senzacije i reagovao na socijalnu arenu u kojoj je živeo i lomove kroz koje je ona prošla, jer je iza nas jedan rat, podela, nestanak jedne države, egozdus Srba iz Hrvatske, nesrećna sudbina Kosova za koju se još uvek borimo.
Tu je manje više ušlo sve što se mene tiče, a ovo što sam pomenuo ponajviše - rekao je Kusturica, koji već piše četvrtu knjigu.
Pročitajte još:
* Novi skandal u Srbiji: "Plejboj" zečica promoter kulture
Mnoga od tih pisanija, kaže Kusturica, već su objavljena, a kao jedno od ključnih mesta izdvaja sam početak knjige o počtku snimanja filma “Andegraund”.
- Početak snimanja “Andergraunda” je koincidirao sa raspadom Jugoslavije i ratoim koji je tamo besnio. Ključan je i moj povratak u Višegrad gde sam nakon 30 godina došao na isto mesto i gde mi je bilo nezidrživo da gledam grad u kome je sve trošak i u kome ne postoji književna dobit. Upalilo smo svetlo i vidim da ide na bolje - rekao je Kusturica.
On je i istakao da su knjige dobre zato što otvaraju određena poglavlja života.
- Sumnja, nelagodnost ili pak nadahnutost mogu da budu posledica čitanja, ali problem je danas što se više knjiga štampa nego što se čita - rekao je.
Poznati reditelj pomenuo je priču Džingiza Ajtmatova kojom se bavi i čijeg Džingis-kana pokušava da "izvede na filmski put".
To je, kako je rekao, priča o plemenu iz Kirgizije, koje je u zoni Kazahstana osvajalo sve, a najbolje su usavršili veštinu da od zarobljenika prave dobre robove.
- Šišali su ih na ćelavo i životinjskom kožom im vezali glave, puštali ih na sunce. Mali broj njih je preživeo, umirali su od tog stezanja kože jer su im pucale glave, a ko bi preživeo, ostajao je bez sećanja i bio idealan rob. Ta priča mene vraća u ovo naše vreme. Ne smemo da dozvolimo da nam te nevidljive kože navlače preko očiju i da od nas naprave dobre robove, a sve što se danas dešava meni liči na to što se dešava u toj divnoj priči - rekao je Kusturica.
On je poručio da moramo da se izborimo za svoju kulturu i da ne smemo da dozvolimo da nam se iz sećanja izbriše ono što nam je najvažnije.
O Kusturici i njegovoj knjizi govorili su Bećković, novinar Ljiljana Smajlović i profesor Milo Lompar.
Bećković je duhovito konstatovao da mu je Kusturica "udario na kašiku", jer mu nije bilo dovoljno što je filmski reditelj, muzičar, graditelj, nego je odlučio da postane i pisac.
- Njemu je sve to malo i ako se nešto novo pojavi, eto njega da bude prvi - rekao je Bećković.
On je konstatovao i da Kusturičine dnevničke zabeleške "imaju važnu i opominjuću pozadinu, koja množe da nagovesti nešto što se nadvija nad svetom i svakodnevno uzima ubrzanje".
Lompar je govorio o Sarajevu kao zavičaju u smislu zbirnog mesta Kusturičinih emocija, o Andriću kao glavnom simbolu kretanja unutar njegove knjige, a Smajlović je rekla da joj je Kusturica blizak zato što su oboje odrasli u Sarajevu i 30 godina sa sobom vukli komplikovani politički i emocionalni i nacionalni bagaž koji su tamo pokupili.
- I Kustin i moj život je odredila sudbina naše zajedničke države. Ne mogu vam opisati koliko mi je bilo lakše da preživim raspad domovine i građanski rat zato što se Emir Kusturica nije našao među onim ljudima koji su internalizovali tuđe predstave o nama kako bi bio bliži i prihvatljivi vladarima univerzuma i koliko mi je život bio lakši što Kusturica nije prihvatio da je Balkan odvratno mesto, da su naši mitovi lažljivi, da smo mi prljavi talog čovečanstva i da smo zaslužili sve što nas je snašlo - rekla je Smajlović.
Ona je istakla da je važno što je Kusturica genije, ali joj je bilo važno i ono što Kusturica nije postao.
- Nije postao jedan od onih ljudi koji su devedesetih objašnjavali kako Zapad ne mrzi Srbe, jer evo mene je prihvatio. On nije internalizovao prezir i mržnju i druge nusprodukte demonizacije i ja sam mnogo srećna što je ova zemlja imala Kusturicu i pre i posle njenog sloma - istakla je Smajlović.
