Dragoljub Đuričić: Obraz preči od para
Čuveni bubnjar Dragoljub Đuričić rođen je 10. februara 1953. na Cetinju. Još početkom sedamdesetih osnovao je grupu The End, a čak i oni koji ne prate rok muziku znaju da je udarao bubnjeve u Yu grupi, kao i bendovima Leb i sol i Kerber. Bio je deo pratećih grupa Zdravka Čolića, Đorđa Balaševića i mnogih drugih.
Najveći uticaj na njegov stil, kako je jednom rekao, imao je Vlatko Stefanovski. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Pre 36 godina dobio je Village Voys, prestižno priznanje za najbolju muziku za pozorišnu predstavu van Brodveja; dva puta Estradnu nagradu SFRJ; nagradu pokreta Otpor - Najotporniji umetnik. Pre 12 godina učestvovao je u prestižnoj Dance Operi u Amsterdamu.
Bavi se slikarstvom, a Beograđani ga se sećaju i kao jednog od učesnika protesta. Bogdan Tirnanić je svojevremeno napisao da od "svega što se dešavalo 1996/97. godine, od svih prisutnih političara, pamti jedino Dragoljuba Đuričića i njegove bubnjare.
Obaveza prema kosmosu
- Da li bih ponovo krenuo istim putem? To je klasično pitanje za zadrte, one koji žele da javnost nikada ne sazna da su bilo šta ikada i igde pogrešili, dakle za one koji misle da su bezgrešni. Prvo ne verujem u dva života, drugo, verovatno bih ga prilagodio vremenu i uslovima vremena u kome bih i gde bih živio. Jedina presuda koja vam je presuđena čim se rodite jeste ta da morate jednog dana. Šta to znači - pa da se raduješ svakom danu i da ga iskoristiš najbolje što znaš, jer nije to samo tvoj život, to je jednostavno, u isto vreme, i obaveza prema kosmosu, svemiru.
Magija rokenrola
- Pričati o detinjstvu sada izgleda kao da pričam o događajima s druge planete. Možda je dovoljno reći da su tada ekonomske sankcije Jugoslaviji bile takve da je meni majka kao nagradu za dobrog dečaka kupovala karamelu mesečno. Možda i nisu problem bile pare, već karamela jednostavno nije bilo. Da li se to danas može zamisliti?! Na ulici si bio jednako siguran kao i u svojoj kući. Deca su se slobodno igrala bez mnogo igračaka, lopta je bila pravi luksuz, ko ju je imao bio je "baja", kako danas deca kažu. Jedina je obaveza bila da ideš u školu i da si dobar đak.
Glupo je biti zadrt
- U grupi Leb i sol sam svirao u dva perioda. Mogu to da pojasnim na ovaj način. Čovek se oženi ženom koju voli. Često se opusti i ništa ne učini da se ljubav gaji, misli sve je završeno potpisom kod matičara i onda dođe do neke zasićenosti, krize i sve propadne. Tek kada izgubite ženu shvatite koliko ste je voleli, koliko je volite i najčešće počnete da se lažete slučajnim švalerajima ne želeći da priznate koliko ste stvarno svoju ženu voleli. Retki su oni koji to sebi priznaju, pa se ženi vrate. Najčešće neko čudno stanje karaktera ne dozvoljava da se prizna da ste napravili grešku. Koliko je ta zadrtost glupa i kakve su posledice, majko moja! E to se meni nije dogodilo, već sam se vratio i dao grupi sebe još iskrenije i mnogo istinskije nego do tada, zrelo, smišljeno i bez ustezanja, zato su ostali onakvi i onoliki rezultati.
- Mislim da je tadašnji svetski trend, koji se širio kao epidemija zvani rock and roll, jednostavo bio toliko moćan da je informacija o njemu bila brža nego danas u vreme društvenih mreža zato što je to bila jedna velika istina. Rok je najveća izmišljotina čovečanstva, više je za čoveka učinio rok, nego beton, točak... Dao je čoveku pravo na sebe, na sopstvenu slobodu. Ta generacija koja se rodila posle ili u vreme Drugog svetskog rata, generacija borbe protiv nacizma je stvorila rok. Doduše, i dan-danas ti ljudi postoje i bez njih ne bi bilo roka, buntovnosti, slobodne misli, sve to još drže u svojim rukama Dilan, Klepton, Stonsi...
- Neki đavo u duši i shvatanje ljudskih sloboda bio je na istoj putanji kosmopolitizma, uvažavanja čoveka kao slobodnog bića koje ima pravo na svoju misao i buntovnost. Rok je išao putem beskonačnosti i u tome je uspeo. Danas je globalizacija sve usmerila do te mere da na ulici imate devojke koje ne uključuju mozak, niti se trude da vide kako izgledaju, čak se ne pogledaju u ogledalo da bi se videle da li im nešto pristaje ili ne, već odu kod frizera i iz tih čuvenih frizerskih akademija i odatle izlaze kao da su "konzerve". Duhovnost, individualnost i ostale vrednosti koje čine čoveka su naprosto nestale. Sad će ispasti da govorim kao "deda" koji žali za mladošću, ali sam sve novo prihvatio i upotrebio ga da mi služi boljem životu, a nisam postao žrtva.
Pouke sinovima
- Pitanje braka i porodice je moja najdublja intima i o tome neću reći niti jednu reč. Volim svoje sinove na svoj način i učim ih i pokazujem primere iz svojih iskustava na moj način, ništa ih ne silim, jer sami moraju da prepoznaju i odaberu ono što ih čini srećnim. Možda najviše ličim na mačku koja ima mačiće, pa ih uči kako da prežive i kada bude sigurna da znaju da ulove vrapca slobodni su.
Dogovor bez reči
- Svirao sam prepušten unutrašnjem osećaju i intuiciji, duhovnoj slobodi... Eto, recimo u Ribelima sam pratio uživo sve što je u tom vremenu vredelo na našoj sceni, od Arsena Dedića, Gabi, Tereze, Davorina Popovića, Olivera Dragojevića, Bisere... Čak i Cuneta Gojkovića, Bokija Miloševića, iako u stvari nikada nisam svirao ono što sam manje znao i osećao. Svirao sam čuvene ruske turneje prateći pevače i tako gradio sebe. Shvatio sam koliko je važno bilo kojem pevaču svirajući dobro držati leđa, da se on ne brine o orkestru, nego da se preda svojoj publici. To mi je u životu kasnije mnogo pomoglo da shvatim ko sam šta sam, gde i zašto. Aplauz su dobijali pevači, iako sam i ja za njih bio zaslužan, ali je bilo jako važno znati gde je kome mesto...
- Iskrenost i istina se uvek primete i to primeti onaj ko treba. Moj put je bio trasiran i strašno je bilo logično da budem u Yu grupi.
Svarao se taj čuveni rok o kome se toliko priča, ali originalnost nastaje od Yu grupe, grupa Leb i so, Korni grupe, Indeksa i njima sličnih. I dan-danas je recimo Yu grupa jedna od najboljih rok grupa Balkana ikada. Kada izađu na scenu u osmoj deceniji, sve pred sobom "obriju". O grupi Leb i sol i njihovom značaju neću ni da govorim. Mi smo svirali "etno" kada taj termin nije ni postojao i to mnogo, mnogo ranije!
- Pratio sam Zdravka Čolića na turnejama. Čola i ja smo apsolutno ista energija, generacija. Naše shvatanje muzike je drugačije od ovog današnjeg, gde je interesna sfera mnogo više zastupljena od same muzike. Mi se razumemo bez ijedne izgovorene reči. Mi smo se samo sreli, dogovora nikada nije ni bilo, znam da smo jednom pili kafu zajedno. Brega, on i ja i dogovorili smo se da napravim bend za uživo, Goran CD i da se ide i krene. Nije tu bilo nikakvih specijalnih dogovora. Stvari su se same otvarale, a mi smo bili tu da to pratimo.
Sloboda na sceni
- Oko moje glave i životnih vidika postoji neka aura zvana muzika, tako da malo primećujem prostor gde sviram, kada i kome. Ne umem da kupim dobra kola da bih "smotao lepšu i zgodniju" Pa neće valjda auto da vodi ljubav sa ženom nego ja! Ja sam na sceni u nekom drugom stanju, drugačije se osećam. Mogu i go da se skinem, dok kada to treba da uradim kući pred ženom, malo se sustežem. Nije to stanje mnogo odvojeno od publike i realnog, a opet je posebno i drugačije. Može čovek da igra na Vembliju i da budeš najgori na terenu, pa nek' se hvali da je i gde je igrao.
Evropski spektakl
- Sećam se da sam malo više uticao na Zdravka i držao mu leđa, kad se radila Marakana 2001, jer to je bio visok stepenik, gde ako ga prekočiš, ideš u ono što se zove mega. Bogami, to je bio veliki rizik! Tako je i bilo. Za velike i istinske stvari u životu reči i dogovori samo dozvole mozgu da vam zasmeta. Samo je trebalo da se prepustimo matici njegove karijere slušajući srce i sve nekako ide samo. Zdravko je na sceni najiskreniji čovek prema sebi, svojoj muzici i koncertima u čitavom okruženju. Retki su slični i jedina barijera da nije svetski je jezik na kome peva. On se samo pusti svojoj energiji i ona melje sve pred sobom. Ne postoji bolja zabava na ovim prostorima od koncerta Zdravka Čolića.
- Učestvovao sam u evropskom spektaklu "Dance Opera" i to najviše zaslužujući mojoj rođaci Bojani, sada Duovski, koja se uvek nađe na pravom mestu. U tom trenutku sam bio u žiži interesovanja čitave Evrope jer je svet dobro pratio dešavanja u Srbiji i njenih demokratskih promena, pa su i bubnjari dobili značajno mesto jer su na čudan način rešavali tako veliko i bitno pitanje mirnim putem. Bio sam jako zanimljiv upravo onima koji su se prali od odluka da se Srbija bombarduje i slično. Svet je na više načina mene hteo da uzme i upotrebi da bi možda pokazao kako brinu o nama i kako su dobri. Kasnije sam shvatio da sam iz raznih stvari jednostavno eliminisan jer nisu mogli mnom da manipulišu kako im odgovara i da pričam šta je njima odgovaralo. Kada su videli da sam za njihove namere "nepopravljiv" i jednostavno me zaobišli i sklonili me. Da sam im dao g..... i plesao kako su svirali, ja bih danas bio u krugovima "svetskih zvezda". Ne tvrdim da je ovo jedini put ka zvezdama, ali moj je bio tako trasiran.
Preletači i mešetari
- Ja sam do prošle godine čuvao više od 200 godina živog obraza svoje najuže familije (otac i dva sina), tako da mi je to bilo mnogo važnije od sitnih i ušićarenih parica koje bih dobijao plešući po muzici koja mi se ne dopada, koju ne osećam. Isto je i u Srbiji. Toliko su me rabili po medijima upravo oni preletači koji ne znaju ništa drugo sem da mešetare, naslanjali su se na doboš vezan za demokratske promene, a danas ispada da je jedini krivac za stanje u društvu upravo doboš. Gotovo sam siguran da im tog doboša nije bilo ni oni ne bi bili gde su danas. Kada sam sve to video, samo sam se sklonio iz te papazjanije.
- Ne podnosim politiku, to je nešto najgore što nam se natura da bez toga ne možemo, kroji nam živote da prosto zažalim što nisam neka "jednogodišnja" životinja ili biljka. Sada sam eliminisan i obeležen da me nigde niko ništa ne pita, ni od onih za, ni od onih protiv, jednostavno, nisam dovoljno podoban jer sam svoj, imam svoj stil i stav!
- Laž toliko dominira, kao i sve što potpomaže da laž bolje živi. Ja to ne ne umem, niti znam, ne želim da se u tome snalazim. Živim ovo svoje što nosim u grudima i to niti kome naturam, niti je važno da to iko zna. U tome sam najveći egoista na svetu.. To je moj svet, moja tvrđavica u koju je teško prodreti! Ja sam bio i ostao muzičar! Muzika je nastala iz života i potrebna mu je, život je potreban da bi bilo muzike i sve tako u krug. Sve je to bazirano na srcu i ritmu. Bez ritma nema života, nema ničega, ni svemir ne bi znao da se ponaša besprekorno da nema ritma, sve bi se zvezde i planete sudarile i šta bi bilo. Prah!
