Biljana Krstić sa Rejom Čarlsom u Koloseumu
Sa muzikom, kako kaže Biljana Krstić, spava, diše, plače, smeje se. Sa grupom Bistrik po celom svetu na najlepši način promoviše zvuke Balkana i srpsku tradiciju. Nastupala je na velikim festivalima, a tokom karijere duže od četiri decenije prošla spektar muzičkih žanrova. Prikuplja autentične audio i notne zapise s Kosova, juga Srbije, iz Timočke krajine, Makedonije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Mađarske. Koliko zna da svojim glasom prodre duboku u ljudsku dušu, dokazuje na svakom svom nastupu. U dalekoj Indoneziji, na Baliju, gde je takođe stigla, u džez školi orilo se "Oj, Moravo, moje selo ravno". Pesme "Kraj potoka bistre vode", "Svu noć mi bilbil prepeva", "Dimitrijo, sine Mitre", samo su neke kojima oduševljava publiku širom planete.
Muzičku karijeru počela je s Borom Čorbom u Suncokretu, nastavila je sa Đorđem Balaševićem u Ranom mrazu, da bi sebe na kraju pronašla u etno muzici.
Ispraćala vozove
- Rođena sam u Nišu, u radničkoj porodici. U ulici Rasadnik, u jednosobnom stanu, živeli smo mama Roksanda, tata Velimir, nas četiri sestre Mira, Ivanka, Vera, ja, i tatina mama, naša divna baka Persida. Rodila sam se na drugi dan Svetog velikomučenika Dimitrija, praznika koji je u narodu poznat kao Mitrovdan i tata je hteo da budem Mitra. Sestrama je to bilo staromodno, mama ih je podržala, pa sam ispala Biljana. Ovo ime u našoj tradiciji ima veze sa biljem i mladom zemljom. U domu Krstića bilo je puno ljubavi, razgovora, druženja, razumevanja, smeha, pevanja i igre. Bilo je to vreme kad bez komšija nije moglo da se zamisli nijedno slavlje, svadba, slava. U komšiluku je bilo puno dece. Najlepše smo se igrali u dvorištu ispred zgrade. Iznosila se kafa u dvorište, kolači za decu i domaći sok od zove da se osvežimo posle trčanja, preskakanja konopca i drugih igara. Bila sam presrećna kada su me sestre vodile u školu na priredbe gde sam i ja nastupala kao budući đak.
- Jedva sam imala četiri godine kad me je sestra Mira odvela da recitujem pesmu "Pred ogledalom" Jovana Jovanovića Zmaja. Sala za fiskulturu bila je prepuna dece i nastavnika. Pobrala sam sve simpatije onog trenutka kada su me popeli na šamlicu jer nisam mogla da dohvatim mikrofon. Sa sestrama sam pripremala priredbe, a u publici su bili mama, tata, baka i poneki komšija. Za te posebne prilike smo pozajmljivale gramofon od komšije Slavčeta. Pravile smo žurke i obožavale odlazak u bioskop. Sećam se da sam mamu izluđivala sa Špancem koji se zvao Hoselito. Bila sam ludo zaljubljena u tog španskog pevača i glumca, i molila majku da me vodi da gledam sve njegove filmove kako bih naučila pesme koje je on pevao. Najviše sam volela da sa tatom, železničarem, dočekujem i ispraćam vozove. Pištaljka je bila moja omiljena igračka. Volela sam sa njim da pecam i plivam u Nišavi kraj njegovog rodnog sela Dolca. Pamtim i kako mi je mama pevala pesme iz svog kraja, posebno one koju su izvodile Ksenija Cicvarić i Mara Đorđević. I tata me je učio da pevam pesme koje on voli.
"Oj, Moravo" se orilo Balijem
- Publika u inostranstvu na našim nastupima je divna i uglavnom su to stranci. Nije važno što ne znaju tekst. Ali njima je važna melodija koja izaziva emocije. Sećam se kad smo poslali spot "Dimitrije, sine Mitre" Englezima, za tri dana bilo je više od 3.000 pregleda. I onda su tražili objašnjenje, zamolili su da objasnimo u par reči sam tekst. Oni i te kako dobro prepoznaju kad je neka pesma stvarno prava i dobra. Kao da ih spremaju negde na nekom univerzitetu. Kad god dođu na naš koncert svako zna šta da pita i vrlo dobro prate to što radim. Sećam se kad smo bili gosti na džez festivalu u Džakarti. Indonezija ima bogatu tradiciju i kulturu, i s velikom pažnjom su slušali naš program. Kasnije, kad sam držala radionicu na Baliju, na kojoj je bila cela džez muzička škola, prvo sam ih učila da pevaju "Oj, Moravo". Toliko su muzikalni da su zaista i naučili.
Bezbrižne godine
- Posle osnovne škole upisala sam i završila Srednju muzičku školu "Dr Vojislav Vučković". Roditelji nisu s oduševljenjem primili odluku da upišem muzičku školu, ali su vremenom prihvatili i podržali me. Često sam nastupala na svečanostima gde sam sa Horom mladih, koji je vodio prof. Radojica Milosavljević, često nastupala u prelepoj niškoj Tvrđavi na Letnjoj pozornici. Moje divne komšije iz Železničke kolonije i Rasadnika bili su najredovniji posetioci festivala i moji najveći navijači. Nastavnici u osnovnoj školi govorili su mi da neću pogrešiti šta god budem odabrala, ili muziku ili crtanje. Da nisam ušla u svet pesme, bila bih slikarka. Kao učenica osmog razreda dobila sam nagradu Crtaći na asfaltu na temu "Donina česma". Bilo je mnogo divnih ljudi uz koje sam odrastala koji su uticali da muzika bude moj životni poziv.
- Na studije u Beograd došla sam 1975. i ostala da živim u njemu do dana današnjeg. Završila sam Fakultet muzičke umetnosti i ubrzo se zaposlila u Radio Beogradu. Volim Beograd i još kao studentkinja sam maštala da živim na Slaviji, na prostoru u kome su poređane FMU, SKC i JDP, značajne kulturne ustanove, u kojima sam provodila divne dane. Na predavanjima sam bila u toku prepodneva, a popodne smo imali individualnu nastavu pa sam često u kratkim pauzama u klubu SKC-a , pripremala neki seminarski rad, a na ručak redovno odlazila u Manjež. Uveče sam sa prijateljima sa fakulteta odlazila najčešće na koncerte u SKC, a posebno sam uživala u predstavama i žurkama u JDP.
"Puče puška" u kombiju
- Film "Zona Zamfirova" je još povećao interesovanje za naše koncerte. Bilo je to posebno iskustvo i prvi rad na filmu. Sa koncerta iz Skoplja stigli smo u Beograd, u studio Avala filma, oko tri ujutro i imali smo svega nekoliko sati da se sve nasnimi i da otpevam sve četiri pesme. Umorna od puta zaspala na klupi ispred studija. Probudili su me u četiri ujutro, skuvali mi kafu i pozvali u studio. Sve pesme sam snimila za sat vremena. Oko osam ujutro sa Bistrikom sam krenula za Italiju. U kombiju je vladalo pravo veselje, pevali smo "Puče puška" i ostale pesme, zezali se i prepričavali dogodovštine.
Velika mi je čast što sam radila i muziku sa za film "Branio sam Mladu Bosnu". Izvodim uspavanku koja je je rađena na tradicionalan tekst.
- Dok sam studirala, pevala sam u grupi Suncokret, koji je vodio Bora Đorđević, kao i u Ranom mrazu sa Đoletom Balaševićem. Bile su to sedamdesete godine, one najbolje, bezbrižne i vedre. Bilo je to divno vreme za nas, vreme druženja, putovanja. Bila sam mlada, bezbrižna, radoznala. Život u Beogradu bio je zanimljiv u to vreme. Ispostavilo se da mi je Bora dalji rođak, a Gorica Popović mi je dupla kuma. Kad je Bora osnovao Riblju čorbu, Đole i ja smo napravili prvi album Ranog mraza. Muzičari su se okupljali na jednom mestu. Moja je generacija ludovala za Hendriksom, Dženis Džoplin, Stonsima, Cepelinom, Santanom... Tugovali smo kad su se Bitlsi razišli. Novo vreme donelo je novi zvuk koji je bio još čvršći i agresivniji. Muzika budućnosti, kako su nazvali elektronske zvuke, polako je osvajala prostor.
Neiscrpna riznica
- Stigla je 2001. godina i poklonila mi Bistrik sa kojim punih 15 godina veoma uspešno predstavljam etnomuzikološko nasleđe naše zemlje, na prestižnim svetskim scenama i festivalima. Bistrik čine, pre svega, divni ljudi i odlični muzičari. Veoma važnu ulogu imaju aranžeri i oni to rade vrhunski - Miki Stanojević, koji inače vodi orkestar i Dimitrije Obradović. Bistrik je u stvari biserni grad sa bisernim ljudima i tradicionalnim biserima u kojima se nalaze svi razlozi i odgovori, koji leče, spajaju, mire vremena i razlike i vraćaju nas duhovnoj osnovi.
- Trenutak koji mi je ostao u divnom sećanju jeste kad smo bili zajedno na koncertu u Rimu sa Rejom Čarlsom, čije sam ploče do tada puštala na Radio Beogradu. Koloseum je bio otvoren za humanitarni koncert. Pored Reja Čarlsa pevala sam na prvom mikrofonu s ostalim učesnicima pesmu Džona Lenona "Imagine". Rej je bio pored mene na drugom mikrofonu. Na tom festivalu Tajm for lajf prvi put sam videla i jednu predivnu pevačicu koja se zove Noa, koja je tada pevala sa Stingom. Naše pesme se pevaju čak i na žurkama. Mlađoj populaciji se sve više sviđa zvuk starih instrumenata. Riznica je neiscrpna, a ja i dalje obilazim sela i tražim izvorni zvuk. Javljaju mi se i ljudi iz svih republika bivše Jugoslavije, ali i naši ljudi iz dijaspore i nude mi pesme koje su pronašli u svojoj porodičnoj arhivi.
- Ispunjena mi je želja da živim na Slaviji. Svakog dana odlazim na posao, a putanja je ista. Iz Nemanjine siđem pored Manježa i kroz park prošetam do FMU i JDP, nastavim dalje do SKC i pravac posao. U Radio Beogradu sam punih 35 godina. To je moj drugi dom. Imam nekoliko divnih kolega, imam autorsku emisiju "Izvorišta", što u stvari znači Bistrik. Punih pet godina držim Vokalnu radionicu Bistrik za mlade pevače, oni su fenomenalni, talentovani i osvajaju vrlo lako prostor i vreme koji je pred njima. I eto. Moja porodica, moja deca su velika radost i podrška u mom životu. S istim žarom pripremam emisije. I dalje tragam za sobom u ovovremenim zanosima i zamišljam kako ponovo oživljenim pesmama oslobađam put kroz vreme i prostor.
Ekipa snova
- Klinci su 80-ih godina bili oduševljeni novim talasom, devedesete su bile u znaku novokomponovanog folka, a ja sam uplovila u bračne vode sa glumcem Tihomirom Arsićem i rodila Milicu i Lenku. Snimila sam tri solo albuma. Prvi po nagovoru Đoleta Balaševića i Josipa Bočeka "Prevari večeras svoje društvo sa mnom", drugi album "Iz unutrašnjeg džepa" radila sam sa Batom Kovačem, Zoranom Radetićem i ekipom sjajnih autora, Bajaga je napisao divne tekstove, Idoli su napisali pesmu o poštaru, Dr Špira (autor pesme "Dolazi zima" iz Suncokreta) poklonio mi je par posebnih. Treći album "Bilja" snimali smo u studiju Bajage i instruktora, Cvele je bio snimatelj, a Saša Lokner je radio sve aranžmane i produkciju. Bilo je dosta muzičara i autora na tom albumu, Nikola Čuturilo, Bata Zlatković (Galija), Dejan Grujić (Ortodoks Kelts), Žika Milenković, (Bajaga i instruktori)...
