Pomirila Mileševu i Madonu
Nisu mi davale mira. Te boje. Te ruke. Te oči. Lica bez usta koja toliko toga imaju da nam kažu. Ceo život me prate. Uvek su uz mene. A opet malo toga znam o njima... Mašu mi. Gledaju me svaki dan. Podsećaju me na baku. A ja, kao da sam ih do sad gledala zatvorenih očiju. Pitala sam se kakvu priču to kriju, šta nam pokazuju? A kakvu priču to kriju? Jedan nesavršen život. Puno patnje, tuge, ali i ljubavi. Jednu možda već ispričanu priču. Ali ovaj put - prikazanu na drugačiji način. Na čoji. Ovako je pre deset godina, na početku svog istraživanja, razmišljala grafička dizajnerka Elda Stanković (27) o delima svoje bake Vanje Žanko, nadaleko čuvene umetnice tapiserije.
A onda je priredila izložbu koja je stručnu javnost i širu publiku razoružala inventivnošću, kreativnošću, emotivnošću.
Pod nazivom "U očima zvijezde nosi, na dlanovima ruže - Reprodukovanje reprodukcije u odsustvu originala", Elda je na originalan način napravila omaž u čast stvaralaštva Vanje Žanko, na stogodišnjicu njenog rođenja i na istom mestu nakon tri decenije od bakine izložbe "Kazivanje starih pregača" u Galeriji Singidunum. Istovremeno, ovo je Eldin doktorski rad.
Zbeg u Italiju
- Pravljenje verne kopije u odsustvu originala (umetničkog dela) nije moguće. Ipak, ako postoje originalni crteži, odnosno skice umetnika ili fotografije originala, moguće je napraviti neki vid rekonstrukcije. Kako u kući imamo crno-bele i kolor fotografije, iako lošeg kvaliteta, izvorne crteže bakinih tapiserija, uz sećanje i znanje članova porodice, kao i pomoću svoje intuicije građene odrastanjem uz njene radove - uspela sam u svom naumu - objašnjava za "Vesti" Elda, koja je ime dobila po prabaki.
- A mojoj mami je njena majka dala ime po svojoj baki. Pomenute mame odnosno bake već skoro dva veka grade svet u kome je čarobno ne samo odrastati već i živeti. Iako je moja baka umrla kada sam imala samo tri godine, moja mama ne samo da je imala dovoljno materijala da održi u životu taj njen svet, već je nastavila da ga gradi, širi.
Eldina baka Vanja Žanko, novinar i umetnik tapiserije, bila je posebna ne samo za svoju decu, nego i za umetnost. Rođena je pre tačno sto godina u Zadru, dan pred Veliku oktobarsku revoluciju (6. novembra).
Pre rata je završila gimnaziju u Splitu i tada upoznaje Miloša Žanka.
- Njegovi ideali postaju i njeni, i tako za njim odlazi u partizane i proživljava sve strahote u Dalmatinskoj zagori. Da bi se spasle žene i deca, tokom 1944. organizovan je njihov zbeg u Italiju. Kako bi pomogla u njihovom izbavljanju, baka je nekoliko puta prešla Jadransko more u zatvorenim drvenim jedrenjacima. Posle rata radila je u Zagrebu u Našoj modi, dok je kao vanredni student završavala studije na Visokoj novinarsko-diplomatskoj školi u Beogradu (1952), a zatim je godinu dana radila u "Ženi danas".
Majčine suze
- Nije je ispunjavalo da piše samo o modi, o tome kako se od šinjela može napraviti dobar kaput i slično. Imala je potrebu da se literarno izrazi, da piše o ženama u ratu i posle njega.
Tako je 1961. objavila knjigu pripovedaka "Suze", zbirku istinitih kazivanja.
Rečenicom "Da nikada više ne poteku, bolom i tugom ispunjene, ratom izazvane, majčine suze" počinje i njen svet tapiserije. Mislim da baka Vanja tada dolazi do zaključka da njene reči, odnosno njenu emociju ne treba da nosi samo papir, već nešto što bi napravilo jaču vezu sa ženama i njihovim životima o kojima ona piše. A to su čoja, vuneno sukno.
Borac protiv šovinizma
U životu i stvaralaštvu Vanje Žanko veliku ulogu je imao njen suprug Miloš. Uz njega je provela ceo život i govorila je da su njihovo četvoro dece i tapiserije njihovo najveće blago.
- Nakon bakine smrti 1993, deda je godinama skupljao fotografije, crteže, tekstove, novinske članke o njoj i njenom radu. Od svega toga napravio je porodičnu arhivu. Taj materijal je predstavljao osnovu za pravljenje digitalne reprodukciju izgubljene tapiserije - kaže Elda.
A sam Miloš Žanko je bio izuzetno uvažen i po mnogima danas nepravedno zaboravljen. Bio je istaknuti dalmatinsko-jugoslovenski revolucionar, jedan od organizatora narodne borbe. Završio je Pravni fakultet a posle rata obavljao je važne državničke poslove: sekretar vlade NRH, ministar za prosvetu i kulturu, poslanik u Saveznoj skupštini i Saboru, član najviših društvenih i političkih organa i potpredsednik Savezne skupštine SFRJ. Bio je beskompromisan borac protiv šovinizma te je žestoko bio napadan zbog svojih članaka u "Borbi" novembra 1969. u kojima je najavio prodor nacionalizma u Hrvatskoj. Preminuo je u Beogradu 2000.
Ostale su njene reči: "Ono što nije rečeno pisanjem, urađeno je kroz tapiseriju."
Elda je od majke i tetaka saznala da je baku od rane mladosti privlačilo narodno stvaralaštvo.
- Posle rata je radila u AFŽ-u, organizovala je rad zdravstvenih ekipa Bukovice, išla je od kuće do kuće i slušala šta žene rade i kako žive. Tako su žene Bukovice postale centralne figure njenih tapiserija. Oblačila je u narodne tkanice, iste one koje su seljanke vezle kako bi pokrivale smrznutog borca.
Vanja Žanko je bila član ULUPUDS-a od 1967, koje joj je 1993. posthumno dodelilo Nagradu za celokupno stvaralaštvo i doprinos razvoju primenjenih umetnosti i dizajna. Za razliku od svoje bake, Elda je školovani umetnik. Osnovne studije grafičkog dizajna završila je na
Akademiji lepih umetnosti, a master na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.
Porodična radionica
U stvaralaštvu Vanje Žanko porodica je imala veliku ulogu .
- Taj isti tim uspela sam sada da okupim i zajedničkim snagama vratili smo izgubljeno bakino delo. Na mesto dede Miloša, došao je unuk Miloš Žanko koji je bio zadužen za tehniku i programiranje, odnosno softverski deo. Tata Dušan Stanković je bio zadužen za hardverski deo projekta; omogućio je da sve moje ideje postanu stabilna čelična konstrukcija koja je inače kostur celog projekta. Ujak Osja (Josip) i njegova porodica su me pričama, sećanjima i dogodovštinama vraćali u period kada je tapiserija rađena.
Teča Tacke je pružao pomoć oko prevoza, sklapanja i majstorisanja. A ženski deo tima, bakine kćerke i njihova deca bili su baza za sve. Najstarija Vanjina kćerka, moja tetka Marinka, umetnica tekstila, upoznala me je sa tehnikama veza na čoji. Zahvaljujući njoj je realizovano delo "U iščekivanju", odnosno prazna čoja koja ima ulogu projekcionog platna. Srednja kćerka, tetka Vanja je bila lektor i savetnik, a najmlađa Adela, moja mama, zajedno sa mojom mlađom sestrom Nelom bile su mi podrška u svemu - s neskrivenim ponosom priča Elda.
- Još kao maturantkinju Desete beogradske gimnazije, profesorka likovnog obrazovanja Olivera Nožinić me je posavetovala da bih mogla da učestvujem na konkursu Biblioteke grada Beograda sa temom "Umetnici Beograda". Uz nju kao svog mentora osvajam specijalnu nagradu za rad "Moja baka Vanja Žanko". I to se nastavilo na master studijama kada sam uradila projekat "Vizuelni bedeker Vanje Žanko".
Realizovala sam ga uz stručnu pomoć i podršku mentora, redovnog profesora FPU dr Zorana Blažine, osvojila sam nagradu iz fonda "Miloš Ćirić" za najbolji studentski rad na master studijama iz oblasti grafičkih komunikacija.
Nošnje i ćilimi
Dok je sakupljala materijal za knjigu došla je do podatka da je Vanjina najveća tapiserija "U očima zvijezde nosi, na dlanovima ruže" (354x557 cm), urađena za Dom revolucije u Prijepolju 1979 - izgubljena.
- Kako su u pitanju prirodni materijali - čoja, vuna, za održavanje tapiserija treba dosta znanja i ulaganja. Vremenom je najveća tapiserija moje bake počela da propada, možda su je napali moljci, pa je bilo kasno spasti je. Svojim projektom nisam htela nekog konkretno da optužim ili vređam a još manje napadam, iako me i dalje čini tužnom što nisam imala prilike da vidim to delo.
Pročitajte još:
Želela sam da pokažem kako grafički dizajner može da oživi i podeli sa svetom jednu zaboravljenu priču i njene vrednosti koje su postale intimne, porodične - a stvarane su sa željom da budu javne i dostupne.
U to ime je grafički osmislila Mapu, koja je njen kreativni metod istraživanja. Njene celine su Stećak, Ćilim, manastir Mileševa, pop pevačica Madona, Pobeda, Radost i Pisma, koje se odnose na umetničko istraživanje Vanje Žanko koje je prethodilo nastanku tapiserije "U očima zvijezde nosi, na dlanovima ruže".
- Baka je sakupljala vezene delove narodne nošnje i ćilime, a inspiraciju je tražila i u stećcima. U radu na ovoj tapiseriji pozajmila je nekoliko motiva iz manastira Mileševa, koji se nalazi blizu Doma revolucije u Prijepolju.
Time je svom radu dodala duhovni, dok svetovni karakter naglašava revolucionarnim pobedničkim stavom centralne figure - majke, i pozivanjem na stih iz pesme "Radost" Vladimira Nazora, po kojem je i nazvala tapiseriju...
Profesor dr Zoran Blažina, povodom njene izložbe, između ostalog je zapisao:
"Ovaj projekat je drugačiji i po tome što nosi karmu genetskog zapisa porodičnog stabla... Vredne ruke Vanje Žanko vezle su tapiserije iskustva u kome je živela.
Njena unuka Elda kaže citirajući Alberta Manguela: 'Reči lete, napisano ostaje.' Vanjine tapiserije su reči ispisane u trenutku, Eldin projekat je bezvremenska kategorija, reč koja leti kroz vreme i prostor..."
Ovim radom mlada vizuelna umetnica Elda Stanković zaokružuje ciklus akademskog obrazovanja koji će zaokružiti pravljenjem sajta koji će između ostalog biti i virtuelna galerija stvaralaštva njene bake Vanje Žanko.
Seljanke kao heroine
A ovako je svojevremeno Vanja Žanko opisala svoj vez na čoji:
"Prstima sam prelazila preko tog najsitnijeg veza i očima ga upijala i postao je nekako sastavni dio mene. Radila sam godinama kao novinar i pisala o tim seljankama, o njihovom životu, patnjama, smrti. I jednom, kad sam prestala da pišem, počela sam da vezem sitno i čvrsto, na šarenim komadićima čoje, kako su i one vezle. ... Pokušala sam da ta lica, ta bolna, okamenjena lica zagrijem vunom, ogrnem istom toplinom kojom su mene grijala. Nastojala sam im dati mir koji su godinama tražile, sačuvati uspomenu koju su životima platile. Često uradim i male tapiserije, torbu ili još dodam nešto na već vezenu čarapu. Dodam što im pripada, nešto što bi one poželile da ih mogu pitati.
Zaokružim ih njihovim selom, obranim ih rukama, dodam komadić veza, eto, tako, da im bude blizu, jer i njima pripada. Ne režem što su one stvorile, izgleda mi da bih ih ranila. Zamišljam da nekako radim na tome da se baš taj njihov rad sačuva, da dođe do očiju mnogih, da ih i drugi zapaze i zavole. Pokušala sam da poneki komadić vezenog sukna sačuvam pod staklo, da ga vrijeme ne istroši. Onda okolo nasložim figure, kuće, stabla. Ili na djevojačkim pregačama izvezem ljubavnu priču. Potrebna mi je njihova šarena podloga.
Već sam na početku tako potpomognuta njihovim radom, njihovim učestvovanjem, njihovim prilogom mojoj mašti. Nanižem figure na veliki njihov ćilim ili stari prekrivač i onda radim uz njihovu pomoć."
