Politika sakati umetnike
Darko Bajić (60) televizijski i filmski režiser, profesor filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti, nekada je mislio da umetnici treba i mogu da uzmu kultutu svog naroda u svoje ruke i da je vode, razvijaju, oplemenjuju... Ali, odavno je nestalo iluzije da tako može biti.
Izgubio je, kako priznaje, iluziju da na nešto može uticati svojim delima, iako su se nekada politički moćnici tresli kada on počne da snima film. Njegova serija "Sivi dom" svojevremeno je nazivana atakom na državu!
Zaboravljamo na dobrotu
- Na žalost, sve više smo okrenuti materijalnom svetu u kojem je novac u prvom planu. Zaboravljamo na ono što nam je u životu najvažnije - na dobrotu, dušu, na dobre ljude koji našem životu daju smisao, koje želimo da sretnemo, a srećemo ih sve manje. A, to daje snage da se borimo sa negativnim stvarima koje nas sve češće snalaze - smatra poznati reditelj.
- Nema ništa od toga da umetnici mogu da uzmu kulturu u svoje ruke. Danas, ni u kinematografiji, ni u kulturi uopšte, ne postoji sistem koji bi umetniku omogućio da se profesionalno bavi svojim poslom. Svi se svojim poslom bavimo preskačući bezbroj prepreka, boreći se kako znamo i umemo. Činjenica da se za kulturu odvaja minimalno je dovoljan pokazatelj toga koliki je atak na kulturu. Ni film, ni pozorište u ovom društvu više nemaju nikakv uticaj. Nekada je pozorište toliko bilo uticajno da su ga se i političari plašili, a pojedine predstave zabranjivane. Sad se više niko pozorišta ne plaši - kaže Darko Bajić, koji se latio režije predstave "Klaustrofobična komedija" Dušana Kovaćevića u Zvezdara teatru.
Kako je pozorište izgubilo moć, a reč umetnika snagu?
- Ojačali su mediji, namnožili su se. Uz pomoć televizija na narod se vrši veliki pritisak. Narod se uči i tera da misli onako kako vlast razmišlja. Umetnici su zapostavljeni, potpuno skrajnuti u neki od poslednjih redova. Na neki način, i sami umetnici su krivi. Ne kritikujem umetnike, razumem ih. U ovom vremenu tranzicije, kada je nestala srednja klasa, kada je i najosnovnija egzistencija ugrožena, teško je bilo šta reći. Gubi se snaga, motivi i tako postajemo sami sebi najveći cenzori. Ne branimo svoju branšu i sve više gubimo. Gubimo svi. Tabloidi, razni mediji, svi živi koji se utrkuju da što više emituju ove stravične programe, nazovi rijalitije, kao da su nam odvukle pažnju od pozorišta, koje kao da je izgubilo svoju osnovnu funkciju. Pozorište je duša, vraća prava, dobra osećanja, dobru energiju. Kao da se sve to negde izgubilo. U suštini, pozorište je ostalo isto, umetnici govore, kritikuju, ali kao da to niko živi ne čuje.
Zar ne bi bliskost sa ljudima iz vrha vlasti olakšala rad, egzistenciju, pozicije?
- E, to nije tema za mene. Ja sam rođen u drugom sistemu, u drugačijoj porodici, moj otac je bio umetnik, slikar. Pripadanje bilo kojoj političkoj misli, mene bi osakatilo kao umetnika. Tek to mi ne bi dozvolilo da kažem ono što mislim. Ja kroz svoja dela ipak to činim, volim da delim svoje misli i svoje emocije sa drugima. Ponosno mogu da kažem da je današnja kinematografija u Srbiji i mojih ruku delo.
Komedija sa tužnim krajem
-Volim da radim sa osmehom, radujem se radu i režiram sa osmehom. A to što komadi, serije ili filmovi koje režiram uvek nekako imaju tužan kraj sami smo krivi. I po svetu, na mnogim festivalima, ljudi su me pitali zašto se i moje komedije tužno završavaju. Mislim da je naša stvarnost takva, da je to specifičnost ovog podneblja, komedija sa tužnim krajem. U svemu postoji prizvuk melanhonije. Jednostavno, takav smo narod i mnogo je mraka, jer ne može da nađemo odgovore na pitanja koje sebi postavljamo - kaže Bajić.
