Izdavači se igraju tuđim sudbinama
Vladislav Bajac je jedan od naših najznačajnijih i najprevođenijih pisaca takozvane srednje generacije i direktor ugledne izdavačke kuće Geopoetika. On tvrdi da nisu svi književnici koji objave neku knjigu.
- Naravno, nisu svi književnici. To je sad postao trend. Često se pitam koji je način borbe protiv onoga što je iskrivljeno. Strašno se lako može odustati, izgubite volju za trudom, zato što vas ta borba troši energetski, vremenski i materijalno, jer morate da radite posao koji niste radili do juče. I onda se povlače u sebe. Pojedinci sada i institucije misle da ne mogu da se izbore sa tim - kaže Bajac, koji pravi paralelu sa situacijom u Nemačkoj.
- U Nemačkoj je slično, ali se zakoni poštuju i kontrole su strože. Ovde se zakoni ne poštuju. Mi smo u knjižarstvu imali slučaj duopola da ne kažem monopola gde su dve izdavačke kuće osnovale lance knjižara i time stekli moć da odlučuju o sudbinama drugih izdavača. Ovde su postali onako mamuti. Te knjižare podsećaju na radnje dečjih igračaka, sve šljašti, blješti, sve što vidite to su cice mace, pevačice, polunovinari. Ajde novinari oni su nam najbliži u literaturi, pa i ja sam ceo život proveo u novinarstvu i znam vrlo dobro šta je to. To je poremećaj vrednosti.
Pisali ste o rok muzici...?
- Da, u srećna vremena kada su takvi časopisi imali tiraž od 150.000 primeraka. Rok je moj život, iako nisam bio muzičar. Uvek sam pisao o muzici, a ja i sada pišem o muzici. Pokušavam da se prisetim prvih oblika roka ne samo ovde, već i u svetu. Beograd i Jugoslavija bili su pioniri rokenrola. Tih '60-ih i '70-ih godina u Beograd su dolazile britanske rok grupe koje su bile egal sa Bitlsima. U to vreme je crveni pasoš otvarao vrata i tako smo postajali deo sveta. Ne mogu da prihvatam kritike ovih današnjih desnih strana i priča kako je to jugonostalgija. Svi smo mi živeli živote. Pričam o nečemu što je bila socijalna strana življenja, kulturološka koja je zaista bila za ponos.
Hoćete li da napišete knjigu o nekom rokeru?
- Ne znam. Dugo spremam materijale. Bilo bi logično da napišem knjigu i Leonardu Koenu, s obzirom da mi je dobar prijatelj, ali mnogo što znam neću smeti ili hteti da napišem. S druge strane imam te periode krize da je život važniji od tih stvari, kada je to prijateljovanje važnije od toga da nešto ostavim iza sebe. Ja sam prošao te stvaralačke sujetne momente u kojima treba da se pravim važan. Imam sreću da poznajem puno izuzetnih ljudi, ali nisam sklon memoarima. Načeo sam jednu formu koja je literarna poluhroničarska a da nije memoarska. Kada radite tu vrstu sećanja onda sebi zidate spomenik, ulepšavate stvarnost.
Kako vam izgleda Beogradski sajam knjiga?
- On je važan, bez obzira što srpski izdavači prave greške tempirajući većinu naslova za taj datum. Onda se desi apsurd da imate mnogo naslova u nekoliko dana. Problem izdavaštva je sličan svuda u regionu, ne priča se o kvalitetu knjige, već u koliko je primeraka prodata. Sve ono što je komercijalno i popularno bez dovoljno razloga jednako nije dobro za izdavaštvo. Ja kao pisac manje volim prosečne knjige od loših, jer kada je nešto loše vi imate stav. A kada je nešto prosečno ne znate šta će te s tim. A takvih knjiga je, u stvari, najviše - kaže Bajac.
