"Oj, Moravo" čuje se do Indonezije

Biljana Krstić (59), dobitnik nagrade Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda, koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica, jedna je od retkih pevačica koja se može pohvaliti ovim vrednim priznanjem koje se uručuje već pune četiri decenije.

Čuvar balkanske muzičke tradicije: Biljana Krstić

 

- Dobro je da se sve to što radim sa Bistrikom negde prepoznalo i to je znak da sam na nekom dobrom putu. Mnogo mi znači Zlatni beočug, jer su do sada ovo priznanje dobili najeminentniji umetnici. Kada sam čula da sam ovogodišnji dobitnik, u šali sam rekla da sam iznenađena nagradom, jer sam uvek mislila da se takva priznanja dodeljuju preko veze - iskrena je Bilja Krstić.

Uskoro nastupate u Briselu, i to kao predstavnik Srbije?

- Od 2. do 5. maja predstavljam svoju zemlju na festivalu Balkan trafik u Briselu. Osim mene, nastupaju i Almira Medunjanin iz BiH i Tanja Obrovac iz Hrvatske, a sve pod jednim imenom "Žene Balkana".

Je li je teže pevati za domaću ili stranu publiku?

- Na koncerte Bistrika uglavnom dolaze stranci. Bude tu i naših ljudi, ali nekako stranci imaju više razumevanja za tradicionalnu muziku nego naš narod. Ima toliko izvođača koji bi trebalo da nastupaju u dijaspori da ljudi vide svu tu našu lepotu. Ne mislim samo na tradicionalnu muziku, već i na rok, pop, džez. Sve ono što je naše i što je poteklo sa ovih prostora bi trebalo da čuju.

- A oni nemaju priliku za to, jer naši pevači odlaze na tezge po restoranima, kafićima, diskotekama. U pravim salama malo ko nastupa. Nemam ja ništa protiv, ali ako ljudi u Indoneziji, gde sam pevala na srpskom "Oj, Moravo, moje selo ravno" prepoznaju našu tradiciju, zašto ne bi mogao neko iz Austrije. Što bi pevali neke turbo pesme, kad može da se peva i nešto drugo.

Kako vas prime organizatori? Da li znaju gde je Srbija?

- Kako da ne. Za promociju Srbije toliko su uradili Novak Đoković, Emir Kusturica i Goran Bregović. Ljudi nas sada prepoznaju po tim nekim lepim stvarima i jedino što me pitaju - gde su vam trubači. A ja im kažem da nisu samo trubački orkestri sa ovih prostora. Mi jesmo mala kultura, ali bogata.

Da li i dalje sami finansirate odlaske na festivale?

- Pomoći od države nema. Uglavnom su to neki divni ljudi koji prepoznaju kvalitet i koji nam pomažu. Kulturne institucije, a pre svega država bi trebalo da misle o brendiranju ove zemlje što je kroz muziku, i te kako može. Ne mogu tradiciju da čuvam sama. Na primer, dobila sam 50.000 dinara (oko 430 evra) od Ministarstva za kulturu na konkursu za radionicu Bistrik. Ne vidim da su ljudi prepoznali moju želju da naučim decu vrednostima muzike. Mislila sam da sa novinarima odem i vratim te pare, da ima pomognem da daju nekome za neki program.