Za talenat ne treba mnogo novca

Bogato glumačko iskustvo koje je sticala tokom više od tri decenije karijere sarađujući sa najboljim rediteljima Mirjana Karanović (57) već godina deli sa studentima kao dekan i profesor Akademije umetnosti u Beogradu. Kako kaže, ne samo što uči svoje studente, već je i ona od njih mnogo naučila.

I tolerancija se uči: Mirjana Karanović sa studentima

 

- Mladima treba dati podršku i mogućnost da dokažu i pokažu svoj talenat. Problem nastaje kad se neko dokaže i nema podršku da ide dalje. Nije za to potrebno mnogo novca. Dovoljna je i moralna podrška da bismo mladim ljudima dali vetar u leđa. U suprotnom, stalno ćemo imati neke debitante - kaže Mirjana Karanović, po čijoj ideji se snima film "Pored mene" u režiji Stevana Filipovića, a u kome glumi njeni studenti.

Koja je vaša poruka omladini u Srbiji?
- Da ne dozvole da im bilo ko objašnjava ko su. Da potraže taj odgovor u sebi, da se ne boje da budu to što jesu i da ne misle da ako kriju svoje pravo biće zapravo mogu da napreduju u životu. Sa strahom niko nigde neće stići.

Život je komplikovan: Mirjana Karanović

 

S obzirom na to da ste profesor, kako ocenjujete današnje obrazovanje u Srbiji?
- Nisam stručnjak u toj oblasti, ali mislim da je u obrazovanju najvažnije naučiti nekoga da razmišlja. Ako čovek pre toga nauči da razmišlja, internet može samo da pomogne. Činjenice, definicije, datumi, same reči iz udžbenika nisu osnova edukacije, već to treba da bude materijal za razmišljanje i da te informacije služe za neke korisne zaključke. To najviše nedostaje obrazovanju. Iako svuda ima dobrih i loših nastavnika, mislim da mnogi od njih nemaju pravu slobodu svoje pedagoške veštine. Uglavnom se sve svodi na savladavanje i ispunjavanje određenih obrazaca. Jednom rečju, birokratski odnos prema obrazovanju.

Da li ste i šta vi naučili od vaših studetana?
- Oni i ja smo se od samog početka pronašli. Ovo je za mene izuzetna generacija i uzajamno smo se naučili toleranciji. Ono što sam prvog dana kako sam počela da se bavim ovim poslom odlučila jeste da neću ništa da krijem od njih, da ću se ponašati onako kako bi se ponašala sa bilo kojim drugim kolegama. Smatram da su dovoljno odrasli da mogu da shvate kako funkcioniše saradnja. Da to nije nešto što je idealno jer postoje usponi i padovi. Neuspesi, porazi, poniženje koje osećaš kada kada ne uspeš nešto da napraviš, ta sramota pred samim sobom su sastavni deo glumačkog posla. Želela sam da iskoriste ovo vreme u školi da sve to nauče. Drago mi je što sam uspela da ih povežem da postanu tim, ekipa, bez obzira što je u pitanju slučajna grupa ljudi, da ruše predrasude. Trudila sam se da ih razdrmam kad god sam mogla i nisam dozvoljavala da se povuku. Svi su se otvorili i pristali da budu to što jesu. Oni su neko sa kim mogu da sednem u kafić i da pričam. Ko me poznaje, zna da za mene ko stigne dotle je veliki uspeh.