Poslednji srpski hajduk
Milan Mladenović iz Beograda, Pra Milan od Lužice, slobodan umetnik u penziji, koji je objavio trideset knjiga iz oblasti poezije, filozofije, esejistike, politike i prevodilaštva, bio je pesnik, filozof, klasični filolog i prevodilac, šahista, izdavač, politički zatvorenik, jedan od obnavljača Narodne radikalne stranke, osnivač i predsednik Konzervativne stranke, kandidat za predsednika Srbije 1990. i 1997. godine, kompozitor koji svira gitaru i peva svoje pesme... Sada je samo odmetnik.
Boravi na najvišem vrhu Gledićkih planina, Samaru, koji se nalazi na 922 metra nadmorske visine u kući Živorada Taskovića, rodom iz Šljivice ispod Samara, koji radi u Lucernu. Milan se odmetnuo da bi širio ideju o nacionalnom opstanku Srba, jer smatra da će Samar postati kulturno središte Srbije pošto će na njemu biti sagrađena pesnička kula i biblioteka u kojoj će se okupljati umetnici.
Ovaj šezdesetčetvorogodišnjak rođen je u Užicu, ali se sa ocem Markom i majkom Nastom preselio u očevu rodnu Jagodinu kada je on postao najmlađi predsednik suda u Srbiji.
Deveti krug
- Prvi razred osnovne škole započeo sam u Jagodini, a završio ga u Novom Beogradu, jer je moj otac dobio posao u Izvršnom veću. Kasnije je doktorirao u Parizu i postao postao profesor Porodičnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. Potom sam upisao Devetu beogradsku gimnaziju, koja je zaslužila nadimak Deveti krug, jer je bila crnogorska komunistička prćija. Direktor je bio Velja Milošević, stric Slobodana Miloševića. Iz te škole, bez mogućnosti upisa u bilo koju drugu, izbačen sam u trećoj godini.
Pet kćeri- Imam pet kćeri od tri žene. Moja kćerka Ana Mladenović Vilijamson, pijanistkinja, udata je za najvećeg engleskog filozofa Timotija Vilijamsona, sa kojim živi u Oksfordu i sa kojim ima devetogodišnjeg Arna. Kćerka Mina je violinistkinja, Smiljana je završila Pravni fakultet, a bliznakinje žive u Rusiji. |
- Za Dan žena dobili smo pismeni zadatak sa srceparajućom temom "Večnom heroju našeg naroda umesto cveća". Iskoristio sam priliku da se sprdam sa komunističkim praznicima. Na kraju sam napisao da svojoj profesorki umesto cveća poklanjam ovaj pismeni zadatak, što je bio prst u oku. Dobio sam ukor pred isključenje. Poslednjeg školskog dana na vratima gimnazije dočekao me je zamenik direktora škole i nije mi dozvolio da uđem jer sam imao dugu kosu. Pošto sam mu rekao da nemam para da se ošišam, dao mi je novac.
- Umesto kod berberina ubio sam krug i pokušao da uskočim kroz prozor. Uhvatio me je domar Mirko. Uspeo sam nekako da se ušunjam pomoću neke tetkice. Međutim, na čas je upao domar i rekao mi da idem kod direktora. On mi je naredio da napišem kako sam ušao u školu. I ja sam napisao kako sam se probijao kroz redove školskog komunističkog sistema i kako su direktor i zamenik direktora ćelavi, pa teraju đake da se šišaju i kako je krajnje vreme da se prestane sa tom diktaturom. Tada su me izbacili. Preko neke generalske veze koju mi je obezbedio otac školovanje sam nastavio u Prvoj beogradskoj gumnaziji.
Sloba i mitraljez
- U gimnaziji sam osnovao literarnu družinu i postao tvorac pesničkog pravca opsesionizam. Bio sam jedan od mnogih koji su imali utisak da smo stegnuti sa svih strana. Profesor filozofije Milan Kovačević je najdarovitije učenike slao na Filozofski fakultet, pa sam i ja postao student tog fakulteta.
- Drugog juna 1968. godine u ponoć probudio me je žagor mase koja je prolazila ispod prozora mog stana preko puta fontane na Novom Beogradu. Skočio sam iz kreveta, provukao se pored roditelja koji su pokušali da me spreče da izađem na ulicu.
U podvožnjaku na Novom Beogradu naišli smo na kordon policije, koji je sprečavao prolaz prema Saveznom izvršnom veću i centru Beograda. Kada je policija zapucala, masa se vratila u Studentski grad. Otišao sam sa njima. Iako sam još bio gimnazijalac, diktirao sam istorijsko saopštenje, koje je izjutra emitovano preko razglasa u Studentskom gradu. Ono je ponovo okupilo studente za novi pohod prema centru grada. Kući sam se vratio u pet izjutra.
Pariski emigranti- U Parizu sam se družio se emigrantima, jer su govorili da je došao jedan njihov za razliku od većine koju su im poturali. Pored pisanja za "Savremenik", radio sam i kod velikog biznismena Vlade Vladisavljevića, koji se sa Olgom i Vračarevićem našao na listi neprijateljske grupe zbog koje sam ležao na robiji. Bio je to oficir koji se obreo u avionu kojim je kralj doleteo u London. Kada je kralj pod pritiskom Čerčila naredio da se svi podvrgnu pod Titovu komandu, osnovao je Republikansku stranku i preselio se u Pariz. |
Samo što sam legao da spavam, ponovo sam začuo huk mase. Majka mi je rekla da će skočiti kroz prozor sa osmog sprata ako izađem na vrata. Opet sam otišao. Posle drugog neuspelog proboja vratili smo se u Studentski grad. Zanimljivo je da nam se tada priključio i moj otac, sekretar Komunističke partije na Pravnom fakultetu. Kraj nas je stajao razjareni i ostrašćeni sekretar Komunističke partije studenata Pravnog fakulteta. "Da imam mitraljez, sve bih ih sada pobio", rekao je on. Taj čovek zvao se Slobodan Milošević.
- Sutradan sam pošao na Filozofski fakultet. Ubacili su me u glavni štab i poslali u Udruženje književnika da pozovem Mihajla Lalića, Ivu Andrića i Desanku Maksimović. Odazvala se samo Desanka. Kada je 22 godine kasnije objavljena moja zbrika pesama "Duše gradova" urednica Ljiljana Šop me je odvela kod Desanke. "Tetka Deso, da li se sećate", započeo sam. "Zovite me Desanka ili gospođa Desanka. Zamislite kada biste otišli kod Tita, pa mu rekli čika Tito", oštro mi je odgovorila. A ja sam kasnije napisao priču "Desančenje Drvara ili Tetka Desa i čika Tito".
Drugi život
- Gorko vreme posle fakulteta, koje me je koštalo i braka sa Marijancom Pakiž, sa kojom sam prvi put u srpskoj istoriji sa starogrčkog preveo Platonovog "Timaja", bilo je vreme u kome nisam mogao da podnesem da našim narodom vlada Tito. Borio sam se sa istim osećajem sa kojim se borio Hegel u mojim godinama.
Deveti krug- Kada je 1984. godine "drug Tito" trebalo da postane počasni doktor Filozofskog fakulteta, napravili smo diverziju i dvorište fakulteta oblepili antititovskim i antikomunističkim parolama. Nastao je skandal. Pred celokupnim univerzitetskim komitetom održao sam govor u kome sam naglasio da ne možemo dozvoliti da nam se dogodi takva sramota. I nije se dogodila. Fakultetski odbor Saveza studenata, čiji sam bio predsednik, potom je održao sastanak na kome se glasalo da li mi i dalje stojimo iza te diverzije. Deo pokolebanog i prestrašenog članstva se povukao i nadglasao me. Zbog toga sam podneo ostavku i za svog naslednika odredio svog sledbenika iz Devetog kruga. Taj sledbenik zvao se Zoran Đinđić. |
- Pitao sam se da li čovek može da se pomiri sa ovakvim svetom i da prihvati sve kao nužno ili da mu se suprotstavi i na koji način. Tresle su me velike filozofske misli. Zato sam 1977. godine rešio da žrtvujem sve, uključujući i porodicu, da svoj život krenem iz početka i da izgradim novi život koji će pripadati Srbiji. Shvatio sam da kada ukineš sebe kao individuu i doživiš prvu smrt, tada moraš u svom drugom životu da se posvetiš svom rodu.
- Veliki slučonoša je udesio da predajem filozofiju u Sremskim Karlovcima, izvorištu srpstva. Tamo sam osnovao ilegalnu Stranku pravoga slova. Stranka je delovala kroz tribine po Beogradu, samo što narod nije znao ko stoji iza njih.
- Doktorirao sam filozofiju na Sorboni 1982. godine. Pre nego što sam otišao u Pariz video sam se sa vladikom Danilom Krstićem. Rekao mi je da pronađem Olgu Luković Pjanović, za koju će kasnije reći da je za Srbiju uradila više nego cela Srpska akademija nauka. Pisala je da su Srbi poreklom iz Indije, da postoji mesto Srbistan u kome slave boga Srbindu. Kada me je upitala kome bismo u Srbiji mogli da pošaljemo taj materijal, odgovorio sam da bi Milić od Mačve na osnovu njega mogao da naslika slovenske i srpske bogove. On je umesto toga napisao pamflet "Sorabi". Nastao je neviđen skandal.
Robija zbog knjiga
- Kada sam iz Pariza vozom krenuo za Beograd 1984. godine, neposredno posle svog trećeg učestvovanja na festivalu evropske poezije u belgijskom Luvenu, sa 25 kofera punih knjiga u Sežani su carinici zatražili da otvorim baš kofer u kome su bile moje zabranjene knjige i celokupna pariska arhiva. Priveli su me, ispitivali celog dana, oduzeli mi 16 kofera, ali su me pustili da odem u Beograd. Čim sam stigao kući, sedam policajaca je došlo na vrata. Čitav dan su mi pretresali stan.
- Onda su me odveli na informativni razgovor. Dokopali su se mojih dnevnika i narednih dana priveli 150 mojih prijatelja. Sutradan su me odveli u Centralni zatvor. Osuđen sam zbog "neprijateljske delatnosti protiv naroda i države", odnosno stvaranja "neprijateljske grupe" za rušenje socijalističkog uređenja čiji su tobožnji članovi bili istaknuti pripadnici srpske emigracije u Parizu, na čelu sa Olgom Luković Pjanović.
- Zapravo, odležao sam 13 meseci zbog tekstova u "Savremeniku" koje sam objavljivao pod pseudonimom i knjige "Sledeći rat Draže Mihailovića". Takođe pesma "Glog dobavljaj Beli Grade", koja je nadahnula i tesanje glogovog koca za Tita, koju je čitao u Udruženju književnika Srbije, bila je jedna od tačaka optužnice.
Tokom suđenja štrajkovao sam glađu 40 dana i napisao odbranu pod nazivom "Završna reč - Uvod u doba slovesnosti". Izašao sam iz zatvora 1985. a rehabilitovan sam 2009. godine.
- Pošto pet godina nisam mogao da izađem iz zemlje, osnovao sam prvu privatnu izdavačku kuću u Jugoslaviji Sfairos, a potom i Narodnu radikalnu stranku. Dobio sam papire da sa porodicom emigriram u Kanadu, ali pošto sam te 1990. godine shvatio da se stvorila šansa da se borimo, odustao sam i poveo uzaludnu borbu, straćio sav svoj imetak i vreme.
Grob na Samaru
- Osnivao sam Udruženje za mir Teslijanija - Bela golubica 2006. godine, a prošlog avgusta odmetnuo sam se na Samar. Namera mi je da podignem pesničko nebo, odnosno pesničku kulu sa bibliotekom srpske poezije i da već od maja otvorim pesničku, filozofsku, prevodilačku, muzičku i likovnu radionicu, odnosno duhovno središte Srbije. Sa Petrom Jankovićem iz Ravanice i Todorom Radovanovićem iz Šljivice, i suprugom Marijom, Ruskinjom i Jermenkom, osnovao sam udruženje za oživljavanje Levča i Gledićkih planina "Samar - za dobro Srbije".
- Boravim u kući Živorada Taskovića, rodom iz Šljivice kod Rekovca, koji radi u Lucernu. Kad je čuo za dolazak novinara, ovaj knez Gledićkih planina poručio je da želi da besplatno ustupi zemlju onima koji su voljni da ožive ovo srce Srbije. Mesto na kome nemačka i komunistička čizma nikada nisu kročile. Mesto koje predstavlja i moju prapostojbinu, jer je moj pradeda Ilija Ratkovac rodom iz Belana, zaseoka Ratkovića.
Pesničko nebo biće i moje grobno mesto. Pošto sam celog života nosio težak životni samar, onda ću ostatak svoje večnosti da provedem na Samaru.
