Kako našminkati đavola i anđela?

Radmila Radman je bodi art umetnik s internacionalom karijerom i učesnica mnogobrojnih takmičenja u zemlji i inostranstvu. Zahvaljujući svom poslu obišla je mnoge zanimljive destinacije, upoznala brojne ljude iz sveta filma, šoubiznisa, ali i one koji rade iz senke i iza kulisa.

Radmila Radan, bodi art umetnik

Svojim baratanjem bojama obukla je mnoga tela, a svoj posao naziva čarolijom. Voli, kako kaže, da oslikava vedre teme, za razliku od svojih inostranih kolega. Gde god da se pojavi u svetu, s ponosom kaže da dolazi iz Srbije. Još kao mala volela je da crta, ali nije ni sanjala da će umetničko oslikavanje ljudskog tela biti njen posao i velika ljubav.

PRANJE KLUPA
- Rođena sam u Beogradu, na Zvezdari, 28. aprila 1965. godine, upravo u ovom istom dvorištu gde se sada nalazimo i gde je i moj salon. Završila sam različite škole u Beogradu i Srbiji, a kasnije i ove umetničke zanate svuda po svetu. Puno sam putovala jer sve ovo čime se bavim zahteva stalno učenje i usavršavanje. Putovanja su moja velika ljubav jer ostavljaju trag u svima nama. Susrećem razne ljude koji se bave istim poslom, družimo se i srećna sam što imam prijatelje na svim kontinentima. Inače, nisam iz umetničke porodice, a moji roditelji majka Milica i otac Ilija uopšte se nisu bavili nikakvom umetnošću. Čak me nisu nešto specijalno ni podržavali kad sam krenula da se bavim ovim poslom.

Modna revija u Beogradu

- Još odmalena sam volela da crtam i stalno su imali problem sa mnom u školi zato što sam na časovima, umesto da pratim nastavu, crtala i onda su mi nastavnici oduzimali crteže. Čak sam jedno vreme crtala po školskim klupama, pa sam morala po kazni posle da ih perem. Detinjstvo sam provela kao i sve ostale devojčice moje generacije. Nisam završila nijednu školu koja je vezana za ovaj moj posao. Roditelji su se držali parole: Završi ti nešto konkretno, pa crtaj za sebe.

LEPOTA "AVATARA"
- Pre 27 godina počela sam da se bavim kozmetikom i jedna od profesija mi je i scenska šminka, pa sam nekako sve to spojila u jedno. Više od 10 godina se profesionalno bavim bodi artom i specijalnim efektima. U početku sam to radila amaterski, snalazila se kako sam znala ne znajući šta sve u svetu postoji i i čime se svi ti ljudi bave. Na jednom od sajmova kozmetike moj rad je zapazio neki italijanski artist, oduševio se i pozvao me da dođem u Italiju. I tako je počelo. Pre je bilo mnogo teško, nije bilo dostupno sve kao danas. Čak je i mobilni telefon bio pojam. Sve te informacije o bodi artu su bile nedostupne u Srbiji. Na svom prvom takmičenju, koje je bilo u Parizu, shvatila sam da će to biti moja profesija. Došla sam u Francusku potpuno nepripremljena. Pozvali su me Francuzi jer su videli neke moje radove. Kad sam primila poziv za učešće na festivalu nisam umela ni da ga pročitam jer je bio na francuskom. Bila sam zgranuta dok mi ga nisu preveli, a ujedno i presrećna. Sve je to puno koštalo i shvatila sam da moram da ulažem novac. Ali, vredelo je.

- Sada nastojim da bodi art popularišem u našoj zemlji. Ovu umetnost tumače na različite načine. Sama boja i oblačenje nekog u tu boju potpuno briše golo telo. Telo nijednog trenutka nije golo jer se telo pretvara u jednu čaroliju i dobija poptuno neku desetu dimenziju. Na primer, sve više ima filmova koje prave Amerikanci, a koji su čist bodi art, a najbolji primer za to je film "Avatar". Sve moje kolege koje sam upoznala na takmičenjima su opušteni i divni ljudi od kojih mogu mnogo toga još da naučim. Uvek govorim da se takmičim sama sa sobom. Obrazovala sam se kod ljudi iz celog sveta jer ovo se uči celog života. Kad sam počinjala, bukvalno sam išla glavom kroz zid, i nekad su mi se smejali, nekad je bilo simpatično, a ponekad bogami i bolno.

NOĆNA MORA
- Radila sam svašta i ostale su mi svakakve uspomene, a najbolnija je Evrovizija u Beogradu. Nikad više! To mi je bio najteži posao u životu. Dobila sam zadatak da oslikavam ekipu iz Azerbejdžana. Bilo ih je puno na sceni, a bili su anđeo i đavo i neko ludilo sa plesačicama. Momci su bili kao kastrati, kad vrisne jedan od njih, ja se naježim. Bili su vrhunski, ali su bili potpuno ludi. Trebala sam da ih namalam, da radim bodi art na njima, da ih šminkam. Jedino im kosu nisam radila. Imala sam mnogo problema jer su stalno kasnili, a Evrovizija ima određene propozicije i nije smelo da se kasni jer se plaćaju penali. Radile su se dnevno i po dve-tri probe, pa po dva-tri puta se skida šminka, pa ponovo vraća. To je bilo ludilo koje je trajalo danima. Sve bi bilo super da su oni mogli da budu profesionalni. Jurila sam ih po hodnicima, šminkala u kolima, ispod i iza scene. Oni su bili nesrećni što nisu pobedili, a ja sam bila presrećna jer se sve to završilo. To mi je bila noćna mora.

- Saradnje sa Željkom Joksimovićem kad je počinjao karijeru uvek ću se rado sećati. Radila sam neke od njegovih prvih spotova gde sam ostavila svoj pečat. Uvek mi je pomagao i stajao uz mene. Sećam se i jedne anegdote kad sam mu bušila uši. U prostoriju je uleteo šišmiš, kad je nastala bežanija po prostoriji, ma to je bilo ludilo! I sad kad se setim toga smejem se ko luda.

PIŠTOLJ ZA UŠI
- Gostovala sam u jednoj emisiji u kojoj su učestvovali i Dragoš Kalajić i Alka Vuica, koja je došla prvi put posle rata na neku našu televiziju. Ne znam više na kojoj televiziji je to bilo, ali emisija je bila kolažnog tipa. Morala sam da oslikavam model dok su oni pričali. U toj emisiji sam ispričala i anegdotu sa Željkom i slepim mišom. I sve je to bilo lepo dok voditelj od mene nije tražio da nekom iz publike probušim uši. Dragoš Kalajić je bio zgranut, a i ja isto, jer sam smatrala da bušenje ušiju nije baš za pred kameru. Međutim, voditelj je insistirao i ja sam izvadila onaj pištolj i stajala onako zgranuta u studiju. "Vi ćete u programu da bušite uši?" - pitao me u čudu Dragoš. U tom momentu izlazi jedna mlada devojka koja mu je rekla: "E, ja hoću da bušim uši!" Ja stojim, mala se svađa sa Dragošem, jer je rešila da probuši uši, a program ide uživo. U tom momentu Alka Vuica, da izvuče stvar kaže: "Pa dobro pobogu, neka probuši uši. Zašto da ne kad već devojka hoće." A on će njoj: "Šta vi hoćete da gledate kako se srpskoj deci buše uši?!" Bože, kakav blam sam tad doživela. Posle te emisije niko više nije znao da sam ja šminkala Željka Joksimovića i da radim bodi art. Svi su znali da bušim uši.

- Mnogo sam radila i sa Jelenom Broćić i privatno se družimo i vezane smo lepim kumstvom. Ona je mnogo inspirativna jer ima to milo lice i uživam kad je šminkam. Radila sam i naslovne strane za "Plejboj". Kad je bio šampionat u fudbalu, svaka zemlja je imala svoje dresove, pa sam ja radila na Mini Prelević naš dres. Zanimljivo mi je takođe bilo kad sam radila jednu scenu za seriju i film "Montevideo, Bog te video". Oni su imali hrvatske šminkere, jednog starog gospodina, koji odlično radi svoj posao. Ali mene su angažovali da uradim bodi art devojke koja je glumila plesačicu u baru. Sarađivala sam sa Dejanom Milićevićem, pred Tošetov poslednji koncert u Beogradu. Sinalko je bio sponzor, i jedna devojka je trebala da bude žuta, a druga crvena. Toše je meni dolazio i pomagao mi. Kad je video da su devojke bose, doneo je svoje papuče da obuju. Bio je divan i plemenit mladi čovek i mnogo mi je žao što nas je prerano napustio.

SUJETAN NAROD

- Dešavale su se i razne neprijatne stvari, ali ne bih da pominjem. Vreme je moj sudija i niko ne zna koliko meni treba vremena da stvorim nešto. I svi misle da to treba brzo das se obavi i nemaju strpljenja. A za oslikavnje jednog tela mi treba šest sati. Taj neko ili mora na scenu, ili pred kameru. Nisam imala velikih neprijatnosti, ali mi se dešavalo da me zovu neki časopisi da odradim čitav serijal bodi arta i da to bude gratis, a da oni mene reklamiraju zauzvrat. Onda dođe gomila javnih ličnosti koje ne bih javno pominjala i onda ih šminkam. Dešavalo se da slikam za časopis, a oni posle odluče da modeli budu potpuno goli. I tako čitava dva dana rada, trošenje materijala, a oni objave gole fotografije i nikom ništa. Sad ne dozvoljavam to. Bodi art je specifična disciplina i ljudi je različito doživljavaju. Neki je doživljavaju kao umetnost, a neki drugačije.

- Sve te moje svetske kolege su prijatni, pristupačni ljudi. Mi smo prilično sujetan narod. Niko nas ne gleda loše, kako neki smatraju. Gleda se rad, i ne gleda se ko je ko, bar kad je moj posao u pitanju. Mada volim da istaknem odakle sam, da istaknem našu zastavu, da pustim našu muziku. Moj dobar prijatelj je i Aleks Hansen, Brazilac koji živi u Kanadi, a koji je radio na mnogim filmovima. On je zaista vrhunski umetnik. Dobar mi je drug i od njega dosta učim. Jer od nas svi očekuju neku čaroliju, a ta čarolija se uči celog života.