Nije kultura samo folklor

Kada je Jelena Ivanišević Paunović, čije je internacionalno umetničko ime Jelena Mila, pre 15 godina spakovala je kofere i otišla u Švedsku, nije odustala od glume, iako je bila svesna da neće biti nimalo lako. Imala je 29 godina, a o Švedskoj je malo znala, da je na severu, da je hladna i da ima visok standard. I ono najvažnije, studije glume ne mogu da se zamisle bez Strindberga i Bergmana. Beogradska glumica je sledila svoj talenat i vrlo brzo dospela u Kraljevsko pozorište u Stokholmu.

Jelena Ivanišević Paunović

- Nekoliko godina sa za mene u profesionalnom smislu ništa značajno nije dešavalo, a onda sam upravo na Velikoj sceni Dramatena dobila ulogu u "Sedam čistačica". Našla sam se na pozornici pored Lene Endre, koju naša publika pamti po gostujućoj predstavi "Magbet". Moja uloga je rasla i ja sam vremenom postala glavna među čistačicama! Interesantno je da iako se pretpostavlja da su komunalci najniži socijalni sloj u Švedskoj, oni dobro žive. Predstava je, inače, imala ambiciju da prikaže đubre u svakom smislu, od fizičkog do mentalnog.

Kako ste savladali jezik?
- Nije bilo lako. Švedski je jedan od najtežih svetskih jezika, što se tiče govora, a pismo i gramatika su laki. Međutim, izgovor je težak. Savladala sam ga i sada bez problema glumim Šveđane. Oni su kao narod veoma zatvoreni, a ja u svemu odudaram od njihovih standarda, a posebno po temperamentu. Nekad se našalim sa svojim prijateljima Šveđanima i kažem im da sam ja za njih kao Greta Garbo. Njen engleski je smešan i tragičan, ali svi volimo da je slušamo i gledamo i divimo joj se. Tako je moj švedski tačan, jasan, ali se oseti da je drugačiji akcenat. Pitaju me da li je to engleski ili francuski jezik, a ja im kažem da je to čisti srpski.

Da li je bolje biti glumica u Srbiji ili Švedskoj?
- Nešto je lepše, nešto je lakše, nešto je teže. Na znam ni sama šta da kažem. U Srbiji su mi nekako kolege draže, prosto mi je naša kultura bliža, toplija, moja je. Jednom je u Stokholmu gostovao Jagoš Marković i uporedio me je sa Irenom Papas, da sam za njih egzotika, jer su njihove žene plave, hladne i ja im dođem kao neko osveženje. Ono što mi nedostaje su moji prijatelji, profesori, glumci moje matične kuće Ateljea 212, Narodno pozorište. Ja sam glumac-stranac, budući da imam naglasak. Međutim, Švedska je sređena zemlja, sve je regulisano, visok je standard. Svako zna koliko može da zaradi, dokle može da ide. U Srbiji se svaki pojedinac bori sam za sebe, pa kako se snađe, dok ste u Švedskoj materijalno sigurniji. Čudim se što se u Srbiji ne organizuju grupe, sindikati, neke organizacije i kolektivno se bore.

Pratite li dešavanja u Srbiji?
- Pratim i politiku i kulturu i moram priznati da sam zbunjena onim šta se dešava. Razlika između života u Srbiji i Švedskoj je to što su u Srbiji ljudi intenzivniji. Za razliku od srpskih pozorišta u kojima određena predstava živi po nekoliko sezona, u Švedskoj je drugačije pravilo. Ovde se nova predstava izvodi pet-šest puta u toku nedelje, i ima znatno manji period trajanja. Njihove predstave su svedene, praktične i prilično jednostavne.

Radite na povezivanju kulturne saradnje dijaspore sa maticom?
- Uvek sam se pitala zašto Srbi u Švedskoj nešto ne urade, nekako se organizuju, rade kao dijaspora, kao grupa. Otadžbina nam je u problemu i u finansijskom i u političkom, a mi smo ovde u jednoj sređenoj zemlji, zemlji koja daje mogućnost, koja ima neke osnove, koja podržava manjinske grupe i rekoh sebi - daj da nešto ovde uradim za naše ljude. Ako ništa, da zovemo naše umetnike da gostuju. Baš zbog toga sam ušla u Savez Srba, iako su me svi upozoravali na čudan sastav ljudi.

I kako sad gledate na Savez Srba?
- Prošlog aprila sam otišla na sastanak i odabrali su me da uđem u upravu i da budem zadužena za kulturnu saradnju. Ne mogu reći da je lako, teško je. Jer, koliko Srba, toliko ćudi. Imam utisak da je svaki od tih ljudi došao u različitom vremenu i u tom vremenu živi. Ono što je za jednog važno, za drugog nije. Ono što je za tog drugog bitno, za trećeg je nešto treće. I tako to ide.

Kako ste se snašli?
- Naišla sam na mnogo otpora, ali mislim da će vremenom ići malo bolje. Pošto je demokratski sistem na snazi, svako ima svoj mandat, i moj mandat se završava sledeće godine i hoću što više da uradim. Iz cele Švedske se sastaju predstavnici Srba i dogovaramo se. Što više radimo, Švedska će nas podržati, što manje radimo, manje će nas podržati. I Švedska ima svoje političke smernice. Postoje manjine koje su u problemu i tamo odlazi dosta novca, a mi smo neka stara dijaspora i nismo toliko aktuelni i za nas ima manje pomoći. Ali ja i dalje mislim da ako se čovek pravilno postavi, može dosta da se uradi. Bila nam je Gorica Popović i odigrala svoju monodramu i bilo je baš lepo. Ne moramo da dovodimo mnogo ljudi, jer košta i put i smeštaj. Dovoljno je da nam dođe jedan umetnik i mi smo mnogo uradili.

Da li imate podršku naše države?
- Srbija ima Kancelariju za dijasporu i imamo dobru saradnju sa Rastkom Jankovićem. Ne znam koliko će to trajati. Nekih sličnih pokušaja bilo je još od Miloševićevog režima. Obećavali su, ali ništa se nije desilo. Problem kulture je što se sve svelo na folklor i sport. Otkad sam došla ovde, ništa se nije promenilo po tom pitanju. I ja sam se sama borila da nametnem neka kulturna dešavanja, krenula sa pesničkim večerima, monodramama. Ali, publika nije navikla na to i zbunjena je.

I sad igrate u jednoj monodrami?
- Da, napravila sam monodramu i igram caricu Jelenu. Velika premijera je bila u Stokholmu i to na srpskom. Namerno sam napravila na srpskom, zato što je Jelena sa naših prostora, rodila je u Nišu Konstantina, koji je postao vizantijski car. Planiram da dramu prevedem na švedski jezik i da je odigram na jesen u Švedskoj.

Da li ste srpska ili švedska glumica?
- Ne osećam se da sam glumica iz dijaspore, iako me tako predstavljaju. To je za mene stran pojam, bar u mom nekom konceptu življenja. Moj stvaralački rad je pola-pola. Mada sad već mogu da kažem da sam švedsko-srpska glumica i to mi se čini da je u redu.