"Ćutimo i radujemo se jarmu"

Kažu da je jedan pedantni hroničar iz Zemuna zabeležio da je "Velika drama" imala najduži premijerni aplauz na daskama Narodnog pozorišta. Tvorac te legendarne predstave, proslavljeni dramski pisac i član Predsedništva DSS Siniša Kovačević, ipak štedi aplauze na premijeri nove srpske vlade. Iz ovdašnjeg bogatog fundusa zajedno izvlačimo scene večitih srpskih drama: od istorije napunjene barutom, pa sve do današnjih političkih bitaka. Zavesa nikako da se spusti.

Dramski pisac, ali i član Predsedništva DSS, Siniša Kovačević

Zašto se užasavate onih koji kažu da ih politika ne interesuje? Zar ne mislite da je ta "žena sumnjivog morala" isuviše ovladala našim životima?

- Upravo ste u pitanju ponudili odgovor. Ta žena nije sumnjivog morala, njen moral je nesumnjivo lak i ona jeste ovladala našim životima u potpunosti. Odlučuje ko radi, ko je bez posla, ko jede a ko ne, ko se leči a ko umire, ko školoje svoju decu, a ko sa njima komunicira putem "Skajpa" tražeći ih po Australiji i Novom Zelandu.

U krajnjoj instanci, ona odlučuje o tome i ko će završiti u rovu ili grobu, a ko će u Budimpešti čekati pomilovanje za dezertere. Zato je bolje baviti se njome, da se ona ne bi bavila vama. U isto vreme, politika je idealno utočište, kao i javna kuća, uostalom, za sve protuve, prevarante, lopove i secikese, one kojima ništa nije sveto, koji bi ukrali sa crkvenog tasa ili iz slepačkog čančeta, onima koji u mutljagu banditskog kapitalizma plivaju kao krokodili u Nilu i koji sa lapidarnom lakoćom na ulicu šalju hiljadu ljudi, terajući ih iz fabrike koju su ovi svojim rukama napravili, a koju su opet, ovi prevaranti uz pomoć drugih arhiprevaranata kupili za tepsiju ribe.

Zato, u Srbiji politika mora biti poslednja šansa za sve koji imaju zakletvu, za one kojima je tuđe sveto, koji je shvataju kao teret obaveza, kao neophodnu količinu primenjenog rodoljublja, a ne kao kraći put do džipa, po definiciji crnog, i seksa sa ukusom silikona, po definiciji plavog.

* Da li je vaša misao o Evropi kao komfornoj grobnici za male narode samo odbrana stranačkog stava ili iskreno mislite da nam tamo nije mesto?

- Ta misao nastala je i objavljena u jednom tekstu nešto malo ranije od stavova DSS da nam Evropa ovakva kakva je danas nije potrebna i ona taj toliko logični i normalni stav ne brani, ona ga objašnjava. Nemojte mi reći da verujete da je u Evropi glas Luksemburga ravan glasu jedne Francuske ili da je glas Slovenije jednak glasu Nemačke. Da su interesi malih članica, poput Letonije, Estonije, Malte, Kipra... jednako zastupljeni kao interesi velikih. Uostalom, Evropa se danas ponaša onako kako kaže drugarica Merkel. Ono što centralni komitet Evrope, na predlog genseka, drugarice Angele, donese kao odluku, politički komesari moraju da sprovedu bez pitanja i pogovora. Tako se donose ekonomske odluke, tako se bez izbora smenjuju premijeri u zemljama članicama, tako se uvodi novogovor, novi kulturni i subkulturni model. Baš kao nekada u Kominterni, za vreme tovariša Staljina.

Iskreno mislim da nam tamo nije mesto, da će se ta multinacionalna i multikonfesionalana nakaza, smišljena samo zato da Nemačkoj bude jako dobro, urušiti sama od sebe. Baš kao što su se urušile slične tvorevine, poput Austrougarske, Britanske imperije, Sovjetskog Saveza.

Ta ista Evropa je svoje licemerje dokazala u Iraku, Libiji, danas Siriji. Od nas traži da se odreknemo Kosova i Metohije, ko zna čega još. Jer, još ta žaba nije u potpunosti skuvana, i dalje tvrdeći da to što su nas malo ubijali, malo bombardovali, nije ništa u odnosu na veličinu cilja i snagu ideje o ujedinjenoj Evropi, a da će nas i dalje malo vređati, malo ponižavati i malo zlostavljati, sve za naše dobro. Naše je samo da ćutimo, slušamo i da se radujemo jarmu.

* Primećujete li u političkim strukturama, kulturnoj eliti i među običnim svetom porast broja onih koji bi Kosovom platili ulazak u EU?

- Ne primećujem. Možda je to i zbog toga što se krećem među ljudima koji su svesni da je Kosovo i Metohija metafora srpskog postojanja, među ljudima koji znaju da je Kosovo rodno mesto srpske države, jezika, vere i crkve, najlepših žena i pesama, među ljudima koji znaju da da je Kosovo adresa srpskog identiteta. Ali primećujem da ima ljudi kojima je čmar važniji organ od duše, a debelo crevo od srca, kojima je važno da je čanče puno, a da li morate klečati da se iz njega lapće, nije uopšte bitno. Važno je da je drobina puna. Primećujem da ima ljudi, pritom oni svakako ne pripadaju srpskoj kulturnoj eliti, koji ne razumeju da bi se iz te kolektivne frustracije rađale nove srpske mitologeme, novi nacionalizam, nova gerila na Kosovu, novi heroji, nova spirala nasilja. Problem Kosova se može rešiti samo dogovorom Srba i Albanaca.

Kosovo je srpsko u državno-pravnom smislu, neopozivo i zauvek, ali ono pripada i svim Albancima koji su tamo rađali svoju decu i sahranjivali roditelje. Srbi to moraju da shvate kao što i Albanci moraju da se oslobode nekritičkog trijumfalizma.

Amerikanci će ih ostaviti istog momenta kada se pojavi preči interes. To će se dogoditi večeras ili jesenas, ali izvesno je da će se dogoditi. A taj istorijski dogovor ima šanse na uspeh, ako u njemu niko ne bude posredovao. Baš niko. A najmanje Amerika. Obično se piromani najviše ističu u gašenju požara koji su sami podmetnuli.

* Prija li vam to stanje napetosti, ako tvrdite da su za pozorište i film najzahvalniji narodi sa adrenalinskim punjenjem?

- Nikom ne prija permanentno stanje napetosti. Čak ni žicama na gitari. I one znaju da puknu od umora. U večitoj potrazi za temom lakše je piscu, novinaru, umetniku u trusnim vremenima i područjima, među narodom sa bogatim adrenalinskim punjenjem, među siromašnima, povređenima, poniženima, među tajkunskim bitangama i ratnim i antiratnim profiterima, više je u njemu primarnih iskustava nego u hiljadu Danaca.

Ali ne moraju u umetnosti sva iskustva biti lična, i te kako mogu biti posmatračka, sekundarna, istraživačka. Mašta je najveći saveznik pisca. Zato će te izvanredne primere vrhunske umetnosti sresti i među narodima koji nemaju istorijske čitanke.