Priča o pravu na sreću
Beogradska hit predstava "Indigo", priča o usamljenosti i otuđenosti našeg vremena, preti da se uskoro prelije na pozornice Kanade, Australije, Britanije, Nemačke, Austrije - gde god se govori srpski jezik.
Uloga zrele žene koju zadesi otkaz poverena je snazi Danice Maksimović. Marija Vicković, uvek novo Sunce u zenitu, našla se u ulozi koju je Dušan Premović pisao uzevši je za aršin. Bira obličja ili ona nju. Nadmena, svadljiva, snažna, promiskuitetna...
A kad maske padnu, krhka, odbačena, bolesna, pa i lirična. Gloženje suparnica i žena od karijere nestaje kad istina nadvlada poze, ali početak otvorenog prijateljstva zbog otkaza je ujedno i kraj poznanstva.
Paradoks rešava ulazak na scenu reditelja, producenta i glumca Branislava Lečića, u "Indigu" električara uslovno puštenog s robije. On se ne boji kobi bolesti zbog koje je junakinja Marije Vicković odbačena. Ljubav i plemenitost savladavaju mogućnost prozaičnosti melodramske ideje o srećnom kraju.
Branislav Lečić i Marija Vicković, glumica Narodnog pozorišta u Beogradu, čitaocima "Vesti" poručuju da barijere među ljudima mogu da se pređu kao u "Indigu". Lečić je svestan da je to teško.
- Izgubila se vizija, ekonomska je i duhovna kriza, i ljudi se povlače u sebe s osećajem prolaznosti zbog koje život treba što više da se iskoristi. A pravo na sreću mora da se izbori kao i pravda - uveren je Lečić.
Marija Vicković kaže da je ulogu usamljene i odbačene žene u zamahu karijere prihvatila jer je to bilo izazov.
- Kako da se vidi da se i meni nešto dešava pored Danice koja je i te kako izražajna! Privukla me je ženska tema, takvih likova je malo i u svetskoj literaturi, a u "Indigu" ih je dva - posvećena je Marija i objašnjava da deluje lako da se se napravi da pozorište bude kao život, ali da to samo tako izgleda, a Lečić poručuje da budemo istrajni.
Kaže da to ne može bez vere kao u "Indigu", gde je pred ženom muškarac koji je raščistio sa sobom. Pošto zna šta hoće, žena popušta jer on otkriva sve njene brane i prolazi kroz njih. Objašnjava da je reč o jednostavnosti i povratku prapočetku ljudskih odnosa, o iskrenosti.
U predstavi Marija mu je dala za pravo jer je prešla barijeru koja je odvaja od bivšeg robijaša, Lečićevog lika. Svesna je da to nije lako, iako kaže da ne deli ljude.
- Jesu zabranjene ljubavi klasična priča, ali to je jedina romantika. Nepopravljivi sam romantik, a možda ne delujem tako. I to mi se dopada. Jer ljudi se i te kako kriju, a i ja bih bila u strahu. Evo, u "Indigu", morala bih da razmišljam kako da pomirim ambicioznost i uspeh s ljubavlju prema električaru. Ali može i to u životu - uverena je Marija.
U pozorištu i filmu Marija je često prihvatala uloge junakinja buntovnih i s pravom ogorčenih, ali je to znala da bude i u životu. Pa ipak, u tom istom životu, kada peva džez i puni beogradske klubove, umela je da bude poput holivudske dive iz četrdesetih. Ali je nije namučilo pitanje: "Ko si ti, Marija?"
- Verovatno sam od svega toga pomalo. Valjda to znači da mogu da igram više uloga. Sada sam malo stala s muzikom jer sam imala puno obaveza u pozorištu. Ponekad sam sa predstave morala da idem na svirku, a to je naporno za glas - dosledna je Marija opredeljenju za vrhunski kvalitet i kaže da sada radi na albumu, ali neće da izdaje dok ne oseti da je skroz dobro.
Marija kaže da su želeli da se druže i putuju, ali da publici ne plasiraju jeftine sadržaje. Lečić govori da je najlepši humor kad se prepozna život. Poziva se na Aristotela, da je tragedija samo nedovršena komedija. Da korak od tragedije počinje lekoviti smeh.
I uspeli su. Svaki cinizam prema tolikoj veri savladava naoko grub, ali elegantan i lak humor, praćen songovima i koreografijom. Upečatljive su i plene pažnju Danica Maksimović i Marija Vicković. Momak pored pitao je odakle dolazi. Iz garderobe, odgovorim. Nije shvatio, nastavio je da smeta.
