Brazilska nagrada u Srpskoj kafani
Tihomir Stanić (51), glumac i producent, godinama niže nagrade za svoj rad. Uspešno se izborio sa porocima, ostavio je alkohol i kocku, ali i dalje voli kafane, a jedna od omiljenih mu je Srpska kafana, gde čuva i priznanja.
- U Srpskoj kafani okačio sam nagradu koju sam u junu dobio kao najbolji glumac na filmskom festivalu u Brazilu. Posebno mi je draga, jer je došla nenadano. Baš sam joj se obradovao, jer nisam ni znao da je film "Neprijatelj" Dejana Zečevića u kojem tumačim Dabu u zvaničnoj konkurenciji filmske manifestacije u Brazilu. Inače, festival se održao u gradu Porto Alegre, a u selekciji se našlo 79 filmova iz celog sveta - kaže Stanić.
Dok postojim, boriću se- Posvetio sam se poslednjih godina filmskoj produkcije, snalazim se, ulazim iz jednog kredita u drugi, ali nekako uspevam da sve završim. Produkcijom nisam počeo da se bavim da bih zaradio i obogatio se, nego da bih odradio poslove kojih se drugi nisu prihvatili, a značajni su. Nisam se uplašio ni pre desetak godina kad mi je jedan moćnik sa televizije zapretio da se više neću nikad pojaviti na malim ekranima. Rekao sam ako uspe da me spreči da glumim u otadžbini, otići ću u Čikago i tamo napraviti pozorište. Dok postojim, boriću se i tražiću rešenje za sebe i svoj rad - kaže Stanić. |
Kako danas sedite u kafani sa ljudima koji i dalje posežu za čašom?
- Bez problema sam svaki dan za kafanskim stolom. Ukoliko mi baš nije prijatno u nečijem društvu - ustanem i odem. Već deset godina nisam ni pomislio, a kamoli bio u iskušenju da popijem alkohol, niti sam pak nekog prijatelja savetovao da ga batali. To mora čovek sam da odluči, tuđe priče ne dotiču, znam iz ličnog iskustva. Nisam se lečio, nego sam stavio tačku na to poglavlje u životu i ostavio piće. Nije bilo lako, ali uspeo sam. Kad je čovek spreman da plati za svaku svoju grešku onda ima nade za njega. Uskoro ću i cigarete da batalim, a pušim od mladosti. Taj porok mi ranije nije smetao, ali došlo je vreme da se i od njega oprostim.
Već godinu dana nema vas na sceni Ateljea 212...?
- Ovih dana ističe jednogodišnje neplaćeno odsustvo, ali još ne znam hoću li se vratiti ili produžiti mirovanje. Završio sam poslove, mogao sam da se vratim i pre isteka roka, ali nisam hteo. Sa upravnikom Kokanom Mladenovićem odavno nisam uspevao da nađem zajednički jezik, a sada isti problem ima velika većina ansambla, pošto traže njegovu ostavku - kaže Stanić koji je nekada sa Mladenovićem bio prijatelj.
- Žao mi je što se sve ove izdešavalo, što su Kokanove mane isplivale na vidilo i prevagnule nad njegovim vrlinama. Dok sam bio u Banjaluci umetnički direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske, pre pet- šest godina, Mladenović je bio jedan od onih koje sam angažovao iz Beograda. I pre toga, 1999. godine sam ga vodio sa sobom. Ne bih da komentarišem situaciju u Ateljeu, ali smatram da će upravnik morati da ode.
Dobar utisak u dijaspori- U poslednjem talasu migracije u inostranstvo su otišle generacije visoko obrazovanih, sa izraženim kulturnim potrebama, tako da se čini da prave publike imamo više u dijaspori nego u otadžbini. Proveo sam po tri meseca tri godine za redom u Americi. Imali smo trosatni program u kojem je Narodno pozorište Republike Srpske izvodilo predstavu "Jazavac pred sudom", Petar Kralj je govorio monodramu "Živeo život Tola Manojlović", a ja sam govorio Andrića. Mislim da smo ostavili dobar utisak. Sve je bilo u organizaciji Kongresa srpskog ujedinjena, koje će mi pomoći i u vezi sa realizacijom filma o Jasenovcu i priči o Diani Budisavljević, humanisti koja je tokom Drugog svetskog rata iz logora spasla više od 12.000 dece. |
Atelje ste napuštali i vraćali mu se. Da li je teže bilo devedesetih ili sada?
- Otkaz sam dao 1995. godine, supruga mi je bila student bez stana sa malim detetom, ni socijalno, zdravstveno, penzijsko... Nisam se nikad pokajao zbog te odluke. Iskusio sam život bez plate, ali sam zato radio neke stvari na koje sam ponosan. Napravio sam monodramu "Detinjarije", a pet meseci po pet sati dnevno učio sam napamet "Na Drini ćupriju" koju i danas bez problema izgovaram u pola noći. Mogu i da živim od toga što ću da po školama recitujem đacima "Na Drini ćupriju". Ali, sada ne naplaćujem. Držim se principa kad me angažuju da govorim Andrića pred publikom, nekoliko sati pre toga besplatno održim isto i za đake.
