Glumio sam na dan očeve smrti

Tokom 26 godina glumačke karijere Dragan Vujić Vujke (50) igrao je u pozorištu, na filmu, u serijama ("Porodično blago", "Bela lađa", "Stižu dolari") radio sinhronizaciju crtanih filmova, imao autorsku emisiju o filmu na televiziji. Kako u šali kaže, još se nije oprobao samo u baletu i operi.

- Nikada nisam vukao nikog za rukav zbog uloga, nudio se, sedeo u kafanama sa rediteljima. Moj profesor Rade Marković govorio je da u našem poslu treba trajati, a ja smatram da je formula opstanka nastojanje da budeš u zlatnoj sredini. Od njega sam naučio da se predstava nikada ne otkazuje, pa sam igrao premijeru "Cigani lete u nebo" na dan kada mi je umro otac. Do sada nijednu ulogu nisam odbio, mada je bilo nedoumica, dilema, predrasuda... Volim svoj posao i izazove, pogotovo kada radiš desetak dijametralno različitih uloga u isto vreme, trudeći se da svaki posao obaviš korektno. Ne možeš u svemu da budeš savršen, ali ošljarenje ne dolazi u obzir - kaže Vujić.

On ističe da je zadovoljan karijerom, ali smatra da je mogao i više, da nije bio dovoljno iskorišćen i angažovan.

Imate li nameru da se poput nekih vaših kolega, oprobate kao producent ili režiser?

- Što se produkcije tiče, nema šanse da se toga latim, jer ne znam sa parama. Priča se o klanovima u našoj profesiji, a ja ne pripadam ni jednom. Rođen sam i odrastao na Dorćolu, tako da sam član jedino DHS - dorćorske heterogene stranke!

Da li biste prihvatili da budete upravnik pozorišta?

- Nikad, nije to za mene. Ne pada mi napamet da se bavim nabavkama najlon-čarapa ili šrafova, da lažem kolege i pričam bajke, a znam da para nema.

Odlazite li na kastinge?

- U svetu je normalno da se glumci za predstavu ili film biraju na kastingu, a kod nas je to najkonspirativnija stvar - nikad ti niko neće reći gde se održava kasting, bez obzira na to da li se radi o domaćem filmu ili inostranoj koprodukciji. Uostalom, kome trebam naći će me, zna kako izgledam, šta mogu da pružim. Žalosno je što reditelji više ne odlaze u pozorišta da bi gledali kako rade glumci, napreduju li, da otkriju nove nade. A, brinu me i nove generacije glumaca, koje imaju drugačiji odnos prema poslu od nas starijih. Nedovoljno rade na sebi. Slušao sam pojedince dok su davali izjave i bio sam zapanjen da nisu u stanju nekoliko suvisnih rečenica da kažu. Ljudi koji se pojavljuju na sceni, ekranu moraju da budu pristojnog izgleda, čisti, obrijani, namirisani, da daju neki primer, kao i da poseduju određeno obrazovanje, kulturu, vaspitanje.