Nije kultura čitanje turističkog vodiča

U Argentini su moderne sklepane pseudonovinarske knjige čiji je rok trajanja kraći od života leptira, a srpski autori kao da se u prospektima Kon-Tikija inspirišu za serijske romanse po najpopularnijim svetskim letovalištima.

Uživanje muzičara je mnogo veće i trajnije od uživanja pisca. Pisac jednog dana ipak stavi tačku, makar pisao svoju knjigu 10 godina i menjao je i dopunjavao bezbroj puta. Muzičar može i najobičniju pesmicu uvek da odsvira drukčije. I tako je Branko Anđić, srpski pisac u Argentini, neizmerno zavideći muzičarima i uživajući u njihovoj muzici napisao roman "Plejbek", u izdanju "Agore". Knjigu je posvetio muzici jer je ona "jedna od najboljih domovina bezemljaša", ali i najbolje oružje ljudi koje niko nije osedlao. Zajedno sa suprugom Ljiljanom, Branko Anđić je preveo i priredio antologiju savremene argentinske pripovetke, birajući da srpskim čitaocima predstavi ono u čemu Argentincima i dan-danas pripada prvo mesto na svetu.

Zašto vas je baš muzika inspirisala za roman?

- Iako je na naslovnoj strani klavijatura, "Plajbek" nije o knjiga o muzici nego o posebnom svetu, svetu gde je nostalgija životna sredina u kojoj se nalaze mnogi ljudi lišeni čvrstog oslonca u svetu bez jasnog sistema vrednosti i identiteta. Pokušao sam da ispričam iz raznih uglova jednu priču o nepobedivosti umetnosti kao poslednjem utočištu izgnanika iz drugih svetova - geografskih i psiholoških. O umetnosti - kao najboljem oružju u borbi čoveka s vremenom.

Uporedo prevodite argentinske pisce, to je veliki posao za slobodno vreme.

- Književnost mora da upozna druge, tako se izoštravaju merila, stiče svest o univerzalnom značaju nekih tema. Tako stičemo dva naizgled suprotna kvaliteta: s jedne strane uviđamo koliko smo svi slični bez obzira na istorijsko-geografske, pa čak i klimatske okolnosti u kojim živimo, a s druge strane se obogaćujemo raznovrsnošću.

A kad se uporedi srpska i argentinska književnost?

- Prvo što pada u oči jeste da se sa obe strane Atlantika mnogo piše, umalo ne rekoh, previše. Pisanje knjiga je mnogima velika terapija, naročito u doba kad su psihoanalitičari na ceni. U tom moru knjiga neizbežna je prosečnost; tu treba uzeti u obzir i uticaj elektronskih medija, SMS-a, danas svako "vežba ruku" pišući. Ljudi se lakše odvaže da napišu knjigu jer je, eto, informacija dostupnija. Rekao bih da je i u Argentini i kod nas u Srbiji, u dominantnim književnim rodovima situacija, donekle slična: donji prag pisma je viši nego ranije, ali je krov niži. Sredina je veoma, veoma zgusnuta.

Šta je za vas surogat literatura?

- Neautentično pismo, pronalazak tople vode; traženje peska u Sahari; u potrošačkom društvu, kojem je cilj da se bude kao svi drugi, a ne da se bude različit. Još više istog. Marksistička utopija da kvantitet prerasta u kvalitet. Kao Lejdi Gaga, kao beskrvne pesmice na koje rabi svoj božanski glas jedna Bijonse. Milionske tiraže često prave knjige koje su laboratorijski amalgam opštih mesta. To, međutim, nikako ne znači da autentična književnost ne može da bude visokotiražna i da neki bestseler autori nisu u stvari izvanredni pisci koji su samo umeli dobro da iskoriste industrijsku mašineriju. Recimo, Zejdi Smit, Džulijan Barns, jedan savršeni nobelovac poput Džona Maksvela Kucija.

Šta zamerate srpskim izdavačima, uporedite ih s argentinskim?

- Izdavači širom sveta danas dele vrline i mane; u principu, danas je lakše objaviti knjigu. Među mane svrstavam sklonost ka marketinškim predubeđenjima, strah od rizika, od odstupanja od formule koja se pokazala uspešnom. Mnogo izdavačkih kuća je svojevremeno odbilo da štampa "Sto godina samoće" Garsije Markesa jer je u to doba ta knjiga bila drukčija. I srpski i argentinski izdavači objavljuju doduše mnogo, ali od pisaca pre svega traže roman. U Argentini se, po mom mišljenju, preterano objavljuju na brzu ruku sklepane pseudonovinarske knjige čiji je rok trajanja kraći od života leptira. I kao podvrsta te literature - blede knjižice neduhovitog političkog humora. Protivteža tome je odlična istorijska literatura, tumačenja (pre svega nacionalne) istorije i dobra sociološka literatura. Kod nas mnogi autori i njihovi izdavači kao da se prospektima Kon-Tikija inspirišu za naslov budućih knjiga: serijske ljubavne avanture po najpopularnijim turističkim odredištima dominiraju morem štampanih proizvoda za jednokratnu upotrebu, ponekad začinjeni ispraznim rodoljubljem i urbanom faunom.

Da li je pozicija pisca ista svuda u svetu - ima posao od kojeg živi, a piše zbog nesrećne mutacije nekog gena.

- Položaj pisca je oduvek bio isti, ali u vremenu - geografija je sporedna.

Kako biste opisali stanje srpske kulture?

- Živim suviše daleko da bih ocenjivao stanje srpske kulture. Ne bih se kao Vargas Ljosa žalio na trivijalizaciju kulture uopšte, a još manje bih gubio vreme da o tome pišem knjigu, kad ima mnogo zanimljivijih tema. Kultura, kao i politika, ekonomija, zdravstvo, obrazovanje i sve druge ljudske delatnosti, jeste odraz i plod ljudi svoga vremena. Ako je svaki narod ima vladu koju zaslužuje, zašto se to ne bi moglo reći i za kulturu?

Da li se teško živi i u Argentini, ima li gde da se pobegne?

- Kad beže od svakodnevice, Argentinci najradije uteknu u umetnost. Mnogo je ljudi sa dvostrukim životom: od devet do pet arhitekta, službenik, lekar, vozač, činovnik, a kad se smrkne - glumac, plesač, muzičar, pisac... Nekima to i javno polazi za rukom. Od Buenos Ajresa upravo ta osobina pravi čaroban, nadrealistički grad.

Koji je san svakog pisca?

- Da to bude.

Da li biste se vratili da živite u Srbiju?

- Iz Srbije nikad nisam otišao. Samo sam se fizički preselio. Kao pisac živim u svetu srpskog jezika i nemoguće mi je da pobegnem i kad bih hteo. Čak i kad napravim načas ekskurzije u druge jezike, uvek se uvuče trag našeg. Iz tog zlatnog kaveza ne može da utekne niko ko piše.

Kako ćete provesti 21. decembar 2012, dan kad su nam najavili apokalipsu?

- Čekajući Godoa i diveći se Direrovoj slici koja je najavljuje, u punom galopu.