Francuzi zbog slika ucenjuju Srbiju

Slučaj umetničke zbirke jugoslovenskog Jevrejina Eriha Šlomovića nenadano je dospeo u centar interesovanja kada je objavljeno da naslednici pariskog predratnog kolekcionara Ambroaza Volara tuže državu Srbiju, tvrdeći da Narodni muzej u Beogradu bespravno poseduje deo kolekcije.

Nikola Kusovac

Šlomović je bio lični sekretar čuvenog Volara koji mu je, prema jednoj verziji, za života darivao deo umetnina, dok naslednici Francuza tvrde da je njihov predak umetnine samo dao na čuvanje svom mladom saradniku. U razgovoru za "Vesti" istoričar umetnosti i bivši kustos Narodnog muzeja u Beogradu Nikola Kusovac upozorava da ne treba olako shvatiti ofanzivu Francuske i njenih državljana da se dokopaju dela postavke srpskog muzeja.

- Pre više meseci su me upozorili da se sprema jedan takav atak na Šlomovićevu kolekciju i da će to biti deo uslova i politike da "Evropa nema alterantivu". U stilu "morate da vratite sve ono što mi kažemo da nije vaše". Plašim se da će zbog inferiornosti naše države i uspeti u svojoj nameri.

Na čemu zasnivate tvrdnju da je Šlomovićeva kolekcija nesumnjivo vlasništvo Narodnog muzeja?

- Kao mladi stručnjak svojevremeno sam dobio deo rukopisa Milana Kašanina u kojima je bilo i pismo sekretara jugoslovenske ambasade u Parizu Peđe Milosavljevića u kojem on odgovara na pitanje ko je taj Šlomović i koliko je pouzdan. U tom trenutku se vodila ostavinska rasprava oko imovine Volara koji je poginuo 1939. i Milosavljević odlazi kod advokata od kojeg dobija ljutit, ali decidiran odgovor: "Sve što je kod gospodina Šlomovića - njegovo je", zabranjujući pri tom da se Šlomović pominje u vezi sa Volarom.

Zašto, da li možda zato što se pričalo da su bili ljubavnici?
- Tako nešto nikada ne bih mogao da izgovorim. Razlika u godinama je bila ogromna. Ja verujem da je starom čoveku bio simpatičan mladi entuzijasta, dobar poznalavac umetnosti koji mu se iskreno divio i nije neobično što ga je, kad se Šlomović preselio u Pariz, ne samo primio u svoje društvo, već i u uveo u svet tada najvećih slikara, poput Sezana, Pikasa, Šagala... Mnogi od njih su mladom Šlomoviću, u njegovom svojevrsnom spomenaru "Kolektaneu", ostavili posvete sa crtežima. Tako na jednoj strani istog lista imate Pikasa, a na drugoj Šagala, koji su, kao što je poznato, bili ljuti protivnici. Neke od slika Šlomović je verovatno dobio i od njih lično.

Na čemu naslednici zasnivaju tvrdnju da su slike i crteži bespravno prisvojeni iz Volarove kolekcije?
- Na bezobrazluku i sili. Uspeli su da dobiju deo kolekciju koju je Šlomović sklonio u sefu banke Sosijete ženeral u Parizu, koji je otvoren četiri decenije nakon što ih je tu ostavio. Ali, to je bilo zato što je naša država procenila da nema nikakvih izgleda da u vreme sankcija, 90-ih, kada smo bili ocrnjeni kao najgori narod na svetu, budemo proglašeni pravnim naslednicima Eriha Šlomovića.

Ipak, ne postoji pisani dokument u kojem se vidi da je Erihova majka Roza, jedina preživela iz najuže porodice Šlomović, poklonila kolekciju svog sina Narodnom muzeju?
- Ona se poverila doktoru Ivanu Ribaru sa kojim je bila prijatelj, da hoće da daruje kolekciju koju su, dok su se skrivali od nacista u selu Bačina, krili u duplom zidu. Njoj i umetnininama je decembra 1944. obezbeđen prevoz u vojnom vozu, ali se desilo da je došlo do udesa i da je Šlomovićeva majka tom prilikom poginula. Zato nema pisanih tragova, ali ima usmenih i nije bilo razloga da naši o tome lažu.