Sumrak kulture (4): Muzeji u paučini dosade
Srpski muzeji imaju fantastične zbirke koje niko ne može da vidi jer ne rade. Oni koji rade toliko su skučeni i stari, da se ni najzagriženijoj umetničkoj duši ne mili da gura teška metalna vrata na ulasku u memljive i mračne kulturne ustanove.
Dragana Martinović, istraživač Zavoda za proučavanje kulturnog razvoja, kaže da su depoi muzeja zastareli, uglavnom nemaju odgovarajuće sisteme za čuvanje eksponata, a samo jedan muzej u Srbiji ima sistem zaštite od UV zračenja, koji je svuda u svetu stavka broj jedan.
- I zgrade u kojima se nalaze muzeji nisu podesne. Klaustrofobične su, ulazi se iz jedne male sobe u drugu, eksponati su izloženi na krajnje dosadan način, bez prateće priče koja će zainteresovati posetioca.
Ni nalik na evropske i svetske muzeje, koji su tako koncipirani da predstavljaju idealan celodnevni izlet za porodicu.
Oni imaju tu otvorenost izložbenog prostora u kojoj vlada svetlost i vedrina, tu su kafeterije za predah, restorani, igraonice za decu. Kroz prostor vas vode kustosi od čije će vam priče zastati dah. Eksponati su izloženi tako da ih možete videti sa svih strana. Odlazak u muzej u inostranstvu predstavlja pravo uživanje za sva čula. To ovde, nažalost, nije slučaj - kaže Martinović.
U nekim muzejima u Srbiji radi samo jedan čovek i onda posetu morate da zakažete nekoliko dana unapred. Čak 45 odsto muzeja nema oformljene studijske zbirke, već sakuplja i izlaže sve i svašta. Otprilike 27 odsto eksponata nije bilo stručno obrađeno, a polovina fonda srpskih muzeja nije osigurano. Samo 19 odsto njih ima plan evakuacije posetilaca, zaposlenih i kulturnog blaga. Ako bi se u nekom od muzeja desio požar, pitanje je kako bi se izbegla tragedija.
- Pri tom, stručni kadar, kustosi, sede i ne rade ništa. Umesto da se predmeti proučavaju, da se istražuje njihovo poreklo, istorija, da se formiraju zanimljive zbirke i da se sastave priče o eksponatima koje će zainteresovati posetioce. Kod nas se u muzejima sve te izuzetno bogate kolekcije, od arheologije paleolita do danas, samo čuvaju. Zato ne možemo da animiramo našu ionako pasivnu publiku da se zainteresuje za kulturu - smatra Martinović.
Krivac za katastrofalno stanje kulture u Srbiji, prema njenom mišljenju, jeste država, ali ne samo ona. Zaposleni u kulturi su nezainteresovani da se pomere sa mrtve tačke.
- Direktori muzeja kukaju na Ministarstvo kulture i malo novca koji se izdvaja za kulturu, a sa druge strane imaju more zaposlenih koje ne interesuje da se bave svojim poslom. Neće da rade ni pojedinačno, ni u timovima, vlada netrpeljivost među kolegama, pa neće da sarađuju. Bave se nekim potpuno nevažnim stvarima, a poslom najmanje. Muzeji i država im plaćaju nekakve doktorske disertacije koje im uopšte nisu potrebne, a kad dođe vreme da se radi, ne radi se ništa.
A postoji mogućnost da sve kulturne ustanove u Srbiji zarade koji dinar i sami, bez podrške države.
- Mogu da iznajmljuju prostor, da prodaju svoje stručno znanje, da se umrežavaju sa ostalim ustanovama kulture, pa da organizuju neke kulturne manifestacije. Zašto je tako popularnu Noć muzeja moralo da osmisli dve mlade osobe, koje su samo preuzele koncept iz inostranstva? Ništa novo nisu izmislili. I tako sad oni zgrću ogroman novac od ove manifestacije, muzeji ne dobijaju ništa - kaže Martinović.
Umetnost je depresivna
Branislava Anđelković
Jedini muzej u Srbiji koji radi na zavidnom nivou, i to ne u svojim prostorijama, jeste Muzej savremene umetnosti.
Direktorka muzeja Branislava Anđelković kaže da je danas reč umetnost u Srbiji van svake upotrebe u svakodnevnom životu.
Jedan od ključnih problema jeste nespremnost medija, nosilaca nacionalnih frekvencija, da uopšte koncipiraju programe o umetnosti i kulturi, ali i obrazovni program.
Način na koji se u informativnim programima izveštava o događajima u kulturi ne samo da je staromodan i dosadan, već je i direktno kontraproduktivan. Neretko se stiče utisak da se kulturni događaj organizuje isključivo kao platforma za politički marketing. |
