Sumrak kulture (2): Između Šekspira i kobasice

Petar Arbutina, književnik, kritičar i urednik u izdavačkoj kući Službeni glasnik, kaže da je današnja srpska književna scena samo ostatak jedne velike književnosti. Promoviše se prosečnost i netalentovanost, a sve to plasira čitaocima kao vrhunsku književnu vrednost. Arbutina za "Vesti" kaže da ovdašnji moćnici nisu shvatili da je kultura čovekova potreba da zadovolji apetit duha i tako se preporuči večnosti.

Da li mislite da Beograd može da iznese titulu evropske kulturne prestonice imajući u vidu stanje u srpskoj kulturi?

- Ako bismo gledali s aspekta trenutnog stanja, onda bi Beograd mogao da bude prikazan kao mračni špajz na granici Evrope. Ali, s aspekta originalnosti i nasleđa svetske i evropske kulture, umetnosti, istorije i istoriografije, Beograd treba da bude prestonica evropske kulture. Ovde se tare istok o zapad, ovde su vrata istoka, dunavska kultura, vinčansko pismo, sumrak keltske, rimske, otomanske, austrougarske imperije... Sve je nekako ovde počinjalo i još češće se završavalo. Kad bi se samo prebrojali minhenski, bečki, berlinski, ženevski i drugi đaci i studenti, njihova dela i nagrade, videli bismo kako smo i koliko učestvovali u evropskoj kulturi.

Muzeji su zatvoreni godinama, a iz budžeta se za kulturu izdvaja 0,8 odsto?

- Nije problem samo u budžetu, siromaštvu zemlje, korupciji, propuštenim šansama i lošim kadrovima. To je posledica tragične i pogubne provincijske svesti koja vlada u društvu. Neguje se otpor prema kulturi kao nečemu nepotrebnom i skupom, što se ne maže na hleb. Večita dilema između Šekspira i kobasice!
 

U MRAČNOM ŠPAJZU EVROPE: Petar Arbutina

A može li kultura da zaradi?

- Ovdašnji politički bakalini i kulturni fiškali ne mogu da shvate da se od muzejskog turizma može dobro profitirati. Dovoljno je pogledati koliko druge evropske prestonice zarađuju od sličnih institucija, pa da vidimo koliko svakodnevno gubimo. A imamo šta da ponudimo. Problem je u sindromu izdržavanog deteta i večitog siročeta, što srpski političari i jesu. Oni su navikli da sve dobijaju sa strane, od bogatog ujaka iz inostranstva, pa čak i ideje, sve dok ujka ne ispostavi račun za čuvanje i izdržavanje maloumne dece.

Prošla godina bila je godina knjige. Kako je prošla knjiga?

- Nije prošla, kao što se može videti i za to ne treba biti previše vidovit. Osim male ekskurzije srpskih pisaca u Lajpcig, sajam marginalan u evropskim okvirima i pumpanja pojedinačnih sujeta nije se mnogo toga značajnog desilo.

Da li i kakvu literaturu Srbija danas čita?

- Veoma malo se čita. Kriterijumi čitalačke publike su u najvećoj meri oblikovani jeftinim fascinacijama, patetikom i sladunjavim sentimentalizmom. Ali ne treba čitaoce kriviti za to. Nisu oni krivi što u društvu niko ne promoviše autentične vrednosti, što nema elite i što na 20 televizija nema nijedne emisije o književnosti. Urednici smatraju da je to neisplativo i pričaju o marketingu u kulturi, ali njihova ideja polako pretvara Srbiju u cirkusku šatru i internat za zabludele balavce i precvale devojčure.

Kakvo je stanje u izdavačkim kućama?

- U Srbiji, realno gledajući, postoji samo nekoliko izdavača koji uspevaju da u pravoj meri žive od svog posla. Svi ostali se dovijaju kako da prežive. Stanje je uslovilo snižavanje kriterijuma na svim nivoima i dodvoravanje čitaocima na najvulgarniije načine. Ali, ne mogu da zamerim svojim kolegama na tome, oni misle da će im to pomoći da prebrode krizu.

Može li se danas živeti od pisanja?

- Može se živeti od svega što čovek dobro i kvalitetno radi. Pitanje je koliko smo spremni na kompromise da bismo bolje živeli. U romanu "Una" Mome Kapora postoji rečenica: "Jednoga dana će nas biti sramota koliko je malo trebalo biti hrabar." Mislim da je to pouka i opomena za one koji imaju uši da čuju.