Lažni car književni klan

Srpska književna scena je kao virus. Postoji, ali ga niko nije video, ali su vidljive posledice njegovog postojanja: korupcija, krokodilske suze nad sudbinom knjige, inicijative koje loše prikrivaju lične interese, alavost na donacije bilo koje vrste, permanentna sklonost ka tuđem novcu i zaslugama.

Petar Arbutina, pisac, kritičar i urednik u "Službenom glasniku

Književnik, kritičar i urednik u izdavačkoj kući "Službeni glasnik" Petar Arbutina otvoreno je oslikao srpsku literarnu scenu, gde je ostalo malo ozbiljnih pisaca, a ponajviše večitih dušebrižnika, krdžalija i "zabrinutih intelektualaca" koji svoju brižnost umeju odlično da naplate.

Kako vidite srpsku književnu scenu danas?

- Kao ostatak jedne velike književnosti, kao poligon na kojem odnose diktiraju neke druge interesne sfere pokušavajući da promovišu neke drugačije vrednosti kao imperative modernog sveta, ne znajući da je te obrasce zapadno društvo odavno napustilo. Samodopadanje pisaca i potreba za obožavanjem kome svi teže, tako tipično za ovu sredinu gde su pisci bili nedodirljivi totemi iz čitanki, zamenila je potreba da se svide takozvanoj društvenoj eliti, koja može da pomogne promociju prosečnosti i netalentovanosti, ubeđujući čitalačku publiku da se radi o vrhunskoj vrednosti.
 

Kako se ponašaju izdavačke kuće?

- Njih interesuje profit, što rezultira nagomilavanjem prosečnosti. Intelektualnu i poetičku hrabrost pisaca smenila je sladunjavost i patetika i promovisanje onih koji su za svoj totem proglasili političku korektnost. Takvi pokušavaju da pišu ono što, navodno, svi žele da čitaju. Udvarajući se masi i spuštajući nivo dela na banalnu vulgarnost rijaliti šou-programa potcenjuju inteligenciju čitalaca. Ukratko, na srpskoj književnoj sceni ima svega samo književnosti najmanje, ali valjda smo to i zaslužili posle dvodecenijskog uništavanja.
 

Kuda ide srpski roman?

- Iako je književnost izgubila elitističko mesto u društvu, roman je još elitni žanr - velika matura književnosti, u najvećoj meri se i sam s tim slažem. Ali, mera za uspešnu knjigu je talenat. Nisam sklon da proglašavam smrt romana. Povratak tradicionalnom romanu može se protumačiti onim dijalogom između Marije Antoanete i njene modistkinje koja joj je na pitanje "šta ima novo" odgovorila: "Novo je ono što je zaboravljeno." Mi se sećamo onoga što smo zaboravili i to nije tako loše. S druge strane, kad su modernisti zamerali Ivi Andriću da se više ne može tako pisati jer voz iz Zagreba do Beograda ne putuje za isto vreme kao pre 50 godina, on im je odbrusio da žena još nosi dete devet meseci. Negde između je pravi put, treba ga samo pronaći. U talentu.
 

Kako će taj talenat mimo književnih klanova, koji su premrežili sve, od bukvara do Ninove nagrade?

- Postoje razna "tajna društva" i javne blamaže. Ipak, njihov uticaj je mali i svodi se na međusobno dodeljivanje nagrada i protežiranja kod partijskih mentora.
 

Može li se živeti od pisanja? Kakva je uopšte uloga ministarstava i strukovnih udruženja?

- Teško. Nebriga države, mali honorari i tiraži ne mogu da obezbede pristojnu egzistenciju nikome. Pisci se dovijaju na razne načine, ali daleko je to od egzistencijalne sigurnosti. Strukovna udruženja se bave politikom, ali se državna politika ne bavi njima, a kako stoje stvari - ni ne namerava.
 

Kakva je situacija sa knjižarama?

- Službeni glasnik je dosad otvorio 22 knjižare. Slično rade i Vulkan i Laguna. Ipak, to je daleko od dobrog. Mnoge knjižare su pretvorene u papirnice i gift-šopove, knjige se prodaju na ulicama.
 

Kako objašnjavate ekspanziju takozvanog ženskog pisma?

- Žensko pismo u književnoj teoriji nije tačno definisano da bi postalo pravac ili termin po sebi. Nije jasna razlika između "muškog" i "ženskog" pisma. Pogotovu ako se zna da mnogi muškarci pišu na "ženski" način, a važi i obratno. Mislim da se u poslednjih desetak godina pojavilo mnogo zanimljivih i originalnih žena pisaca. Ali, nikada se ne bih usudio da ih nekritički svrstam u ono što ovdašnji medijski, politički i feministički telali proglašavaju "ženskim pismom." Mislim da je ta kvalifikacija uvredljiva za neke žene i njihovo delo.
 

Kako komentarišete to što se neke "ženske" knjige promovišu kao literatura?

- Ono što kao pisac i književni kritičar ne mogu da dozvolim jeste da se manjak talenta, jeftina sentimentalnost, banalnost teme, loše knjige, ženskaste aluzije, sifražetske programske tlapnje i nepoznavanje osnovnih sintaksičkih i stilskih oblika... proglašavaju vrhunskim vrednostima "ženskog pisma". Možda bi bilo dobro i za "muške" i "ženske" pisce da prvo nauče da pišu.
 

Ne čini li vam se da je poezija u Srbiji danas pomalo skrajnuti žanr?

- To što je poezija skrajnuta nije čudno. Mnogo je opasnije što to podrazumeva izostanak mesta poezije u jezičkoj kulturi. Banalizovanje stila, jezika, kulturnog identiteta uništilo je lepotu izraza, jezik i kulturu i to nam se vraća kao bumerang. U svakodnevnom govoru koristimo manje od 200 reči. Jezik svodimo samo na komunikaciju. Tiraži poetskih knjiga su uvek bili mali ali su bar postojali. Danas je poeziju zamenilo stihoklepanje dokonih koji sami finansiraju i promovišu svoje knjige. Danas imamo samo nekoliko velikih živih pesnika i to je činjenica kojom bi trebalo da se zabavi svako ozbiljno društvo.
 

Šta je s našom književnom kritikom?

- Književna kritika skoro da i ne postoji, ne zbog toga što nema kritičara, već zbog toga što ih nema u medijima. Neko je procenio da o knjigama ne treba pisati i govoriti jer nije profitabilno ili nije čitano/gledano. Pri tom su retki časni kritičari, a dobri tekstovi još ređi. Sve se svelo na jalove polemike i etiketiranja. S jedne strane su boljševičke olupine, s druge mondijalističko kreveljenje.
 

A književne nagrade?

- Svaki misleći čovek mora da se zapita koliko su književne nagrade ogledalo književne vrednosti dela, a u kojoj meri pripadaju mitološkoj svesti književne čaršije i klanovskoj (samo)dopadljivosti. U "Priči o vezirovom slonu" Ivo Andrić kaže: "I ono što se o jednom čoveku može slagati dosta govori o njemu." Književni žiriji su spremni da dodele nagradu čak i minornim i netalentovanim piscima (kojih je, takođe, bezbroj ), tako svi i dalje mrče hartiju jer sledstveno zakonima matematičke progresije, kad-tad moraju dobiti neku nagradu. Međutim, verovatno je već svima jasno (osim nekim večitim članovima takođe večitih žirija ) da nagrade ne mogu ništa oduzeti ili dodati književnom delu u njegovom kvalitetu.
 

Kako mirite urednički posao i pisanje?

- Srpsko izdavaštvo je prostor koji su godinama uništavali sami izdavači uz pomoć državne nebrige. I napokon je stvar dovedena dotle da na čitavoj sceni funkcioniše tek nekoliko ozbiljnih izdavača. Kako inače možete da opišete delatnost koja nema zakon o sebi, već se sve uređuje podzakonskim aktima ili otprilike, prema društvenoj ili političkoj klimi.