Ivan Bekjarev: Ceo život negativac
Od početka karijere, kada je kao dečak u školskoj priredbi igrao vuka u "Crvenkapi", pratile su ga uloge negativaca. Pamtimo ga kao ozloglašenog Svetozara Vujkovića iz "Banjice", kao Boška Despotovića iz "Srećnih ljudi", kao Stevicu Kurčubića iz "Boljeg života". Čuvena replika Caneta Kurble iz "Otpisanih" "Op trt gevezen zajn" postala je legendarna. Ivan Bekjarev fudbalski teren zamenio je daskama koje život znače. Uvek je govorio ono što misli i nikada nije menjao svoj put, u kom god pravcu da je vetar duvao.
- Rođen sam u Beogradu davno, ne smem ni da kažem kad. Tu sam upisao osnovu školu, međutim, otac je službeno premešten u Kraljevo, da osniva kraljevački srez. Najlepši deo detinjstva sam proveo u tom gradu. Tamo sam prvi put počeo da glumim. Kraljevačko pozorište je bilo veoma jako, imalo je svoju stalnu dečju scenu. Tu sam u "Ivici i Marici" igrao Ivicu, a posle u "Crvenkapi" vuka. To je bio moj prvi negativac.
Miljanić presudio
- Ljubav prema sportu je počela u najranijem detinjstvu. U Beogradu sam zavoleo Zvezdu, otac me je vodio na svaku košarkašku i fudbalsku utakmicu. Zavoleo sam posle i kraljevačku Slogu. Stekao sam u sportu prave i velike prijatelje. Sport oplemenjuje ljude i svaki vrhunski sportista mora biti i vrhunski intelektualac, jer ne bi uspeo da nije tako. I sam sam pokušao da se bavim mnogim sportovima. Najbolje sam igrao košarku, a nju nikad nisam trenirao. Trenirao sam rukomet u Mladom Proleteru, pa fudbal u Crvenoj zvezdi. Miljan Miljanić je vodio tu generaciju u kojoj sam igrao. Postojala su dva tima, prvi tim koji se zvao "Petlići", a drugi tim "Vukovi" za koje sam ja igrao. Na jednoj utakmici sam čuvao tadašnje čudo od deteta Trifketa Mihajlovića. On je bio najbolji na utakmici i dobili su nas 5:0. Miljan Miljanić me posle mesec dana pozove i kaže mi: "Slušaj mali, ti si odličan, ali da odeš ti na kaljenje, u Palilulac, Voždovački...". Ja shvatim poruku i ne odem nigde. I otac mi je zabranio da idem na treninge, jer sam naređao kečeve. Kasnije je Miljanić govorio: "Zahvaljujući meni Ivan Bekjarev je postao glumac, jer sam ga ja otpustio iz fudbala." I dan-danas sam svuda gde je Zvezda. Sport je nešto što me najviše uveseljava, uz naravno moj posao.
Zvonko Bogdan umalo klasić
- Kada sam polagao prijemi na Akademiji, u uži izbor je tada ušao Zvonko Bogdan. Ipak, nije primljen. Dobro je što nije, jer onda ne bi napravio ovo što je napravio. Kad god ga sretnem kažem mu da je imao takvu sreću što nije postao glumac.
Nagovorom na Akademiju
- Išao sam u Šestu beogradsku gimnaziju. Imao sam sreću da su me profesori podržavali u bavljenju glumom. Nije bilo školske priredbe u kojoj nisam učestvovao i koju nisam vodio. Profesor srpskog mi je bio čuveni Borivoje Stojković koji je napisao prvu istoriju srpskog pozorišta. Iz njegove dramske sekcije su potekli mnogi velikani našeg glumišta. Kao gimnazijalac sam učestvovao u osnivanju amaterskog pozorišta Pista koje je bilo u Domu kulture "Vuk Karadžić". U to vreme sam stanovao u istoj zgradi sa Oliverom i Radetom Markovićem. Kao dosadan klinac zvao sam ih na moje premijere i oni su došli na dve predstave. Oni su prvi imali alternativnu pozorišnu družinu "A" i ponudili su mi ulogu u predstavi. Profesionalna uloga, a ja gimnazijalac. Skakao sam do plafona od sreće. Imao sam vrlo ozbiljan honorar za ono vreme. Takođe sam igrao i u akademskom pozorištu "Branko Krsmanović". To je bila velika čast. Smatralo se za veliku stvar kad neko prođe audiciju. Više sam se čak tome radovao nego kad sam primljen na Akademiju. Na nju nisam ni hteo da konkurišem, nisam imao tu ambiciju. Upisao sam prvo pravo. Međutim, svi iz Piste su otišli na Akademiju na prijemni, a ja, koji sam tu bio "prva violina", nisam. Počeli su da me nagovaraju, pa sam odlučio da idem i ja. Spremali su me Olivera i Rade Marković, a kasnije se priključio i Mića Tomić. I od svih nas, samo su mene primili.
Od Bećarević do Bekjarev
- Menjao sam prezime. Meni je u krštenici pisalo Ivan Bećarević. Moj otac je došao iz Makedonije u Beograd pred Drugi svetski rat. On nije izvorno bio Bećarević, ali Makedonci nisu bili priznati kao nacija, pa su svi dodavali -ić. A kad je došao u Beograd svakog ponedeljka se javljao u policiju, jer je šef Gestapoa bio neki Bećarević. Dozlogrdilo mu je i on je 1945. podneo molbu za promenu prezimena, ali ne da ga vrati na Bećarev, već da umesto -ć bude -kj i tako je moj otac postao Bekjarev. Meni je u krštenici ostalo Bećarević, pa sam sa 18 godina podneo molbu za promenu prezimena da bih se prezivao isto kao otac. Minja Dedić me je uvek zvao Bećarev, jer me je on primio pod prezimenom Bećarev, a cele prve godine je trajao proces da ja postanem Bekjarev, što sam zapravo oduvek i bio.
Akademija
- Na prvu godinu nas je primio Minja Dedić, pa nas je preuzeo Milenko Maričić, a na trećoj godini Mata Milošević. Mnogo sam naučio od njih. Bio sam u klasi sa Đurđijom Cvetić, Sonjom Jauković, Dobrilom Ilić, Vesnom Latinger, Milanom - Lanetom Gutovićem, Josifom Tatićem, Midom Stevanovićem, Milom Miranovićem, a na početku su sa nama primljeni i Faruk Begoli i Dragan Zarić. Akademiju pamtim kao jedan od lepših perioda života. Kada sam diplomirao imao sam sreću da je, maltene, cela klasa primljena u Jugoslovensko dramsko pozorište. Naša ispitna predstava sa treće godine "Gospođa ministarka" bila je hit u Beogradu, pa nas je Bojan Stupica skoro sve primio u JDP. To je za ono vreme bilo čudo, ali po takvim čudima je on i bio poznat. Zatekli smo tu puno velikana i stasavali smo uz najveće.
Karijera na radiju
- Posle prijema u JDP-u imao sam voditeljski period. Otvorio sam Studio B, a kao gimnazijalac sam radio kao voditelj, pa me je Stevo Žigon predložio Draganu Markoviću, koji je zaslužan za otvaranje Studija B. Za tri meseca smo potukli slušanost svih radio stanica. Pošto sam bio najpopularniji voditelj, vrbovali su me da pređem u Dvestadvojku u Radio Beograd. Mi smo u Studiju B bili mnogo dobro plaćeni. Kolegijum je morao da zaseda da odobri moju platu, jer u to vreme direktor Radio Beograda nije imao platu koliku sam imao u Studio B. Imao sam jedan uslov za Radio Beograd, da ne radim po smenama, nego da imam svoju autorsku emisiju. Išlo je uživo, govorio sam iz glave. To je bio bum. Emisija se zvala "Mislim na vas, mislite na mene". Zadnja je išla 1973. godine u junu, a u istoriji Radija 202 to je najpopularnija emisija svih vremena.
Smeh "uništio" scenu
- Ljubavna scena u "Srećnim ljudima" u kojoj Seka Sablić i ja završimo na stolu, pa posle u ormaru, kada je prvi put snimljena ispala je fenomenalno. Međutim, kamermani su se tresli od smeha, tresla se i kamera, pa je to bio tehnički neispravan snimak. Snimili smo mi to ponovo i bilo je dobro, ali nikad kao prvi put.
Glumačka karijera
- Imam dosta dragih pozorišnih uloga. Najdraže su mi one koje sam ostvario u JDP. Gostovao sam i u svim drugim pozorištima, a u Narodnom sam igrao u predstavi "Pobratim". Za tu ulogu i za ulogu u predstavi "Trgovci" u JDP sam dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Meni najdraže su u predstavama "Mario i mađioničar" i "Zvrčak" sa kojom sam i osvojio prvog "Zlatnog ćurana". To je komedija sa dva lika. Igrao sam je sa Mišom Janketićem i obojica smo dobili "Ćurane".
To je bilo čudo da predstava sa tako malo glumaca bude pozvana na festival. Posle sam dobio još jednog "Ćurana" za predstavu "Ne očajavajte nikad". Prošle godine sam dobio "Zlatnog ćurana" za životno delo, a nagradu za životno delo sam dobio i na Nušićevim danima u Smederevu i to pre 20 godina. Tada sam održao govor i našalio se da me sahranjuju pre vremena.
Muškarac jedini ljubavnik
- Želeo sam da igram Pometa u "Dundu Maroju", a igrao sam Mara. To je čuvena predstava koju je Belović radio u JDP-u. Reditelj je imao ideju da se radnja odvija u nekom samostanu, gde su muškarci igrali muške i ženske uloge. Često sam se šalio da sam jedinog ljubavnika odigrao kad mi je partner bio muškarac. Slobodan Đurić je bio Laura, pa je njega zamenio Goran Pleša, pa Josif Tatić. Petrunjelu je igrao Branko Cvejić. To je bila divna predstava, a ulogu babe je sjajno igrao Mlađa Veselinović. Svi smo ga zvali Baba Mlađa.
Film i serije
- Prva filmska uloga je bila u filmu "Bokseri idu u raj". Pola godine sam zbog te uloge trenirao boks sa tadašnjim trenerom reprezentacije, a u to vreme Jugoslavija je bila sila u boksu. Filmadžije su mi za protivnika u filmu odredile jednog nokautera, boksera koji mečeve ili gubi ili dobija, ali isključivo nokautom. Ja sam predložio Šugera Stankovića, mog školskog druga. On me je štedeo kad smo boksovali u filmu. Po scenariju, on je trebalo da me bije tri runde i onda ja slučajnim udarcem, mašući bezveze, njega slučajno nokautiram. Međutim, on me je pustio da ga bijem sve vreme. Sa Ljubinkom Veselinovićem, koji je tada osvojio Zlatnu rukavicu, u stvarnom životu sam postao prijatelj. Njegova Zlatna rukavica je pozajmljena za potrebe film.
"Otpisani" sjajan početak
- Drage su mi sve uloge koje dobro odigram. One za koje mislim da nisu bile dobre brzo zaboravim. Kad naletim na reprizu nečega što sam već i zaboravio da sam radio, iznenadim se. Podsetim se s kim sam igrao. "Otpisani" su bili sjajan početak. Ja sam tu imao malu ulogu, ali sam postigao neviđenu popularnost, zbog rečenice "Op trt gevezen zajn". Nju sam ja ubacio, uz dozvolu pisca i reditelja. Meni je lično najviše donela serija "Banjica". Za tu ulogu sam proglašen za glumca godine Jugoslavije. Voleo sam da se šalim da je naš narod najviše voleo zlotvore, pa sam zato izabran. Kasnije su došli Kurčubić i "Bolji život", pa tri godine kasnije "Srećni ljudi". Još je veća sreća što je posle popularnosti iz jedne serije, svaka sledeća bila još popularnija. Publika voli da identifikuje ljude sa ulogom, a ja sam imao sreću da sam tukao svoju popularnost svojom sledećom popularnom ulogom.
Pedagog i režiser
- Ceo život se bavim pedagogijom i režijom. Sve vreme akademije, sve što naši profesori izrežiraju ja sam kopirao u amaterskom pozorištu. Kada je osnovana Akademija umetnosti, nisam imao nikakvu dilemu da li treba da budem profesor glume niti strah da li to mogu. To je za mene bio normalan sled događaja. Veoma sam ponosan na svoje studente koji me i danas zovu na svoje filmske i pozorišne premijere, javljaju kad je nešto na televiziji da ih gledam. Nikad se nisam hvalio da sam nekoga napravio. Zaslužan je profesor utoliko što je imao petlje da primi nekoga. Najteže je izabrati na prijemnom ispitu, to je ogromna odgovornost. Trudim se da se ne ogrešim ni o koga. Mora čovek biti svestan da nekome određuje sudbinu za ceo život.
Porodica stub
- Uvek mi je bio cilj da održim porodicu. Možda su i trpeli, ali sam imao njihovu podršku. Makoliko to otrcano zvučalo, porodica je stub svakog društva. Sve je upereno danas protiv porodice, sve se radi tako da porodica ne opstane i u tome je ključni problem. Društvene mreže su pogubne. Jedna studentkinja mi je rekla: "Ako niste na Fejsbuku, vi ne postojite." Ja rekoh njoj da onda biram da ne postojim. Volim da kažem šta mislim, ne menjam se, ne menjam svoje stavove. Može vetar da duva u svim pravcima, svoj pravac ne menjam. Politika me ne zanima.
