Ljubivoje Tadić: Zašto sam pristao da glumim Radovana

Nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu i jedan od političkih disidenata devedesetih, glumac Ljubivoje Tadić nedavno je pozajmio glas najpoznatijem haškom optuženiku dr Karadžiću u dugometražnom filmu "Radovan: Ispovest iza zidova tamnice". U razgovoru za "Vesti", Tadić otkriva zašto se prihvatio ove uloge, ali i na koji način su se ukrstile njihove sudbine.

V. Sekulić

Ljubivoje Tadić

Otkuda Vi kao Radovan?
- Pozvao me je reditelj Dragan Elčić. Dobio sam tekst koji me je, priznajem, iznenadio. Detaljno sam se upoznao sa haškim predmetom i saznao mnogo toga.

Do kog ste zaključka došli?
- Shvatio sam da je Haški sud želeo da kroz njegovu kaznu zapravo presudi i Republici Srpskoj, a da je Karadžić braneći sebe branio i srpski narod. Mislim da je uspeo, jer su u Hagu mogle da se čuju mnoge neprijatne istine po međunarodnu zajednicu i ostale aktere rata u Bosni.

Koliko je uopšte bilo moguće "ući u glavu" čoveku koji je i pre suđenja u Hagu bio proglašen za ratnog zločinca?
- Ne smatram da je Karadžić ratni zločinac. Suđenje Radovanu je pokazalo da Tribunal za dvadeset i više godina postojanja nije ispunio svoj zadatak, nije uspeo ni da se sazna prava istina, a ni da se zločinci kazne. Najveći broj zločinaca je i dalje na slobodi, mnogi su čak aktivni u politici, biznisu... Suđenje Karadžiću je jedan od krupnih promašaja međunarodne pravde.

Da li ste ikada upoznali Karadžića?
- Do našeg prvog susreta došlo je davne 1983, kada sam još kao student FDU, tokom predstave "Korijeni, stablo - pavetina", u sarajevskoj Zetri na sceni polomio nogu. Zavesa je brže-bolje spuštena, a meni je u garderobi prvu pomoć pružio Radovan Karadžić, koji je sedeo u prvom redu i shvatio šta se dogodilo. Nisam hteo da napustim predstavu, ubacili su mi nogu u širu čizmu, a po završetku, upravo me je on spakovao u kola i odvezao u bolnicu Koševo.

A jeste li se i kasnije viđali sa njim?
- Kada sam 1996. otišao na Pale, imali smo dogovor da se vidimo, ali mi je Aleksa Buha rekao da se Radovan izvinjava, da je sprečen. Mnogo godina kasnije sam saznao da je tada počeo da se skriva plašeći se likvidacije.

Očekujete li reakciju kolega zbog ove uloge?
- Svestan sam da će bilo kakvo učešće u ovakvom filmu izazvati reakciju, ali se ne sekiram. Uostalom, uvek sam birao uloge ličnosti koje su ostavile trag, pa verujem da sam ovom ulogom, posle Arčibalda Rajsa i Dobrice Ćosića, zapravo, zaokružio krug nesrećan po Srbe 20. veka.

Jedan ste od glumaca koji se povukao iz "politike".
- Političku karijeru sam završio 2003. Stavove izražavam na sceni baveći se gotovo pa isključivo filozofskim ili političkim pozorištem.

Pošlo Vam je za rukom da vas zabranjuje i Miloševićev režim posle njega?
- Predstava "Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea" bila je nepoželjna na scenama više gradova u Srbiji zahvaljujući takvoj volji SPS-a i JUL-a. Kasnije, 2010. doživeo sam sličnu sudbinu sa predstavom "Lična istorija Dobrice Ćosića". Dok prvi nisu mogli da podnesu bilo kakvu javnu priču o demokratiji, dotle su ovi drugi bili "osetljivi" što se uopšte pominje srpsko nacionalno pitanje.

Zbog toga vas nema ni na televiziji?
- Ne verujem da je zbog toga. Jednostavno, način na koji kolege dobijaju mogućnost ili da rade predstave ili da se pojavljuju na televiziji meni je neprimeren. To ne bih radio ni za koje pare.

Je l' Vas takav pristup "primorao" da objavite knjigu "Lična dokumenta" u kojoj je i mnogo detalja o 5. oktobru, ulozi Legije, Đinđiću?
- Više godina su me prijatelji nagovarali da napišem nešto o događajima za koje šira javnost ne zna pojedinosti ili je uverena da je istina nešto što se čulo iz druge ili treće ruke.

Zašto tvrdite da 5. oktobar nije bio organizovana revolucija?
- Zato što je to bilo daleko od revolucije, a bilo bi lepo da je bila.

Da li je tačno da su milijarde stigle sa Zapada?
- Nema sumnje da je tu bilo novca iz zapadne Evrope i SAD. Ja nikad nisam išao u Budimpeštu i Segedin, ali sam čuo da je najveći deo zapravo potrošen na kontrolu glasanja. I pre i posle te 2000. nije bilo kontrolisanijih izbora.

Tog dana je opljačkan SUP u centru grada?
- Ma, svi iz tadašnjeg DOS-a su imali oružje. Meni je tokom noći, između 5. i 6. oktobra, prišao neki mladić i ponudio hekler. Ljubazno sam se zahvalio, ali takođe nemam sumnje da bi ti kriminalci, koji su nas tada podržavali, bez problema pucali u narod da su se stvari drugačije odvijale. Navodno je postojao i spisak sa imenima 60-ak ljudi za likvidaciju.

Onda su Legija i Đinđić dogovorili mirnu predaju vlasti?
- To je priča koja se danas može čuti, ali ona nije tačna. Pa jedino sam ja znao s kim Đinđić treba da se vidi. Pitao sam ga da pođem i ja, a on mi je rekao da mu nije dozvoljeno da bilo koga povede. Sledećeg jutra, po izrazu njegovog lica sam shvatio da na tom sastanku ništa nije dogovoreno. Uveren sam da bi Legija pucao u masu da je mogao da pretpostavi da bi posle 100 ubijenih prošao tim putem, a ne bi ga ostatak od pet ili deset hiljada ljudi izgazilo. To je prava istina.

I dalje se priča o političkoj pozadini Đinđićevog ubistva?
- Kada bismo sastavili listu onih koji su imali koristi od njegovog ubistva, shvatili bismo da je ta lista neobično duga. U Demokratskoj stranci to su pre svih bili Dragoljub Mićunović i Boris Tadić. Mislim da su oni mrzeli Đinđića najmanje isto onoliko koliko je on mrzeo njih. Ali, tu su i mnogi drugi, a zatim i socijalisti, radikali, a sada naprednjaci.

Ipak, mnogi i danas tvrde da su bili Đinđićevi prijatelji?
- Zoran nije imao prijatelje, već samo saradnike, za šta i sebe smatram, mada smo godinama svakodnevno bili zajedno. Većinu tih "prijatelja" nisam viđao u njegovom društvu. Pritom, on je bio čovek koji je jasno znao da stavi do znanja nekome da nije dobrodošao u društvo. Da je meni izgovarao to što je nekima, nikad ga ne bih pozdravio, a kamoli dalje sarađivao, ali bilo je mnogo više onih koji su prelazili preko svega.