Krah bioskopa u Srbiji (2): Emanuela sludela i komuniste

Vranje nema bioskop od 1989, dakle pune 24 godine. A voleli su Vranjanci bioskop, još se pamti kako su se tukli za karte za najnoviji vestern sa Džonom Vejnom i sve prozore na sali izlomili, gurajući se da uđu na prvu projekciju erotskog filma "Emanuela". Sada do najbližeg bioskopa u Vladičinom Hanu imaju 30 kilometara, pa ga retko ko i posećuje.

Sala bioskopa Sloboda danas

 

Prvi bioskop dobili su 1913. godine, neposredno po završetku Drugog balkanskog rata. Kino-projektor kupio je kafedžija Dimitrije Jovanović Tabače, tadašnji vlasnik hotela Evropa, u Beogradu od inženjera Pavla Tice i platio ga 6.000 srpskih dinara u zlatu.

Vranje tada nije imalo struju, pa je hotelijer Jovanović kupio i dizel mašinu, motor naftaš sa dinamom, koji je proizvodio električnu energiju snage 65 volti. Postavio je projektor desno od ulaznih vrata, a filmsko platno na suprotni zid, kraj njega je bio i podijum za orkestar. Sedelo se za kafanskim stolovima dok se gledao film. Usput su se mezili ćevapi, uz turšiju i kupus salatu, vino i rakiju. Da bi gosti bili posluženi, prikazivanje filmova prekidano je dva-tri puta na po 20 minuta, pa su projekcije trajale od 20 do 23 časa naveče.

Kafedžija je zarađivao i na bioskopskim ulaznicama koje su se prodavale po ceni od dva, tri i četiri dinara, u zavisnosti od toga gde je ko želeo da sedi. Ovaj bioskop radio je do 1. januara 1923. godine, kada je aparatura prodata Kumanovčanima, a dizel motor nekome u Velikoj Plani.

Postojao je i drugi bioskop koji je počeo da radi 1914. godine, otvorili su ga vlasnici hotela Vranje, Janča Vučković i Miloje Stanković, a radio je do početka Drugog svetskog rata. Postojao je i jedan privatni bioskop u Sidorenkovoj kafani u blizini zgrade Načelstva, a bilo je i putujućih bioskopa, pod šatorom kod turskog groblja. Sedelo se na klupama, a služila se kabeza. Bili su to nemi filmovi, a muzika se puštala sa gramofona. Naknadno je ponovo otvoren bioskop u hotelu Evropa, da bi kasnije bio premešten u zgradu Zanatskog doma, gde je pod imenom Sloboda. Sala je imala 444 mesta, od toga 390 u parteru, a ostalo na balkonu.

- I dan danas su sala, parter, balkon i kino kabina isti, samo što se sve raspada, plafon pada, zidovi se ljuskaju, stolice trule, vlaga sve razjeda. Zbog nemara gradskih vlasti, ali i zbog tužbe Udruženja lokalnih privatnih zanatlija kojima su hteli da otmu Zanatski dom, koja se završila tek 2006. godine presudom u korist zanatlija. Ali, tada je bilo kasno za bioskop. Deo zgrade i sala se polako urušavaju - kaže Miodrag Miša Antić, predsednik Udruženja zanatlija u Vranju.

Tek 1960. godine, kada je za direktora bioskopa postavljen Aleksandar Aca Stojmenović, bioskop Sloboda radi punom parom.

- Aca je bio simbol vranjskog bioskopa za to vreme. Tokom predstava koje su bile prvo u 18 časova, a kasnije i od 20 časova, šetao je po sredini sale između stolica. Prodornim glasom povremeno bi viknuo: "Zabranjeno semenke grickanje i za dupe štipkanje"! Ko bi prekršio ovo pravilo, bio bi izbačen napolje - seća se Andreja Jovanović, jedan od bivših direktora bioskopa.

U to vreme prikazivali su se partizanski filmovi, ali i vestern, posebno "Vinetu i Old Šeterhend", potom filmovi o Tarzanu, indijski i meksički filmovi, kao na primer "Mama Huanita". Bilo je i kultnih, poput "Prohujalo sa vihorom" i "Orkanski visovi". Čekalo se u redu za karte, posebno ako su glavni glumci bili Gari Kuper, Bert Lankester, Džon Vejn…. Indijski i meksički filmovi, kao i filmovi o Tarzanu su gledani po više puta, a posebno su bili popularni među romskom populacijom koja je u Vranju brojna.

Bioskop je bio i mesto za ljubavisanje.

- Osim korzoa ništa drugo nije radilo, veza bi postala ozbiljna tek kada bi devojka pristala da ode sa momkom u bioskop. Znalo se poslednja četiri reda bila su za zaljubljene - kaže Jovanović.
Sa dolaskom Andreja Jovanovića na mesto direktora bioskopa, u Vranje su počele da pristižu poznate face sa filmskog platna.

- Sa Dragomirom Bojanićem Gidrom sam bio veliki prijatelj, šest puta sam ga dovodio u Vranje, potom Jelenu Žigon, Lidiju Vukićević, Boru Todorovića, Ljubišu Samardžića, Batu Živojinovića. Potpisivali su autograme po dva-tri sata, čekalo se u redu, milicija je obezbeđivala da ne dođe do nekog ekscesa. Nakon predstava vodio sam ih u tada čuvenu kafanu Tekija, gde se slušala originalna vranjska muzika - seća se Jovanović.

Na nagovor direktorke bioskopa iz Ljubljane, Melite, Jovanović je u Vranje doneo erotske filmove.

- Rekla mi je da će da ide kao alva i tako je i bilo. Kad sam doneo prvi erotski film "Emanuela", prozori su nam polomljeni na ulazu od gužve da se dođe do karte. Milicija je dežurala, bilo je i tuče, htelo se preko reda do šaltera i blagajnice Snežane. Potom je stigla "Emanuela bela i crna". Uh, para smo sakupljali u džakove. Karte su se naručivale i telefonom, preko veza iz opštine i Komiteta, i za partijske rukovodioce.

Bioskop je prestao da radi pred početak ratova u Jugoslaviji. Jovanović je otišao u penziju, nije bilo zainteresovanih da se posao nastavi. Od 2001. godine počele su stranke da se utrkuju koja će šta da uradi. Jedni su predlagali da to ostane bioskop i zgrada se sanira odmah, drugi da to bude Art-bioskop, a treći multimedijalni centar, koji bi počeo da se gradi. Od toga ništa, sada je zgrada spremna za rušenje.