Izraelsko-arapski kandidat za Oskara
Film Ažami (Ajami) će sledeće godine postati prvi film na arapskom jeziku koji će predstavljati Izrael u trci za Oskara. Zajedno su ga režirali izraelski Jevrejin Jaron Šani (Yaron Shani) i izraelski Arapin Skander Kopti (Scander Copti) koji se rodio i odrastao u Ažamiju (Ajami). Film je do sada osvojio nagrade Ofir (Ophir) i Voldžin (Wolgin) u Izraelu, i specijalno priznanje (Special mention) festivala u Kanu.
Većinu glumaca u filmu čine lokalni stanovnici koji imaju vrlo lično iskustvo života na opasnim ulicama Ažamija, bivšeg sirotinjskog kraja lučkog grada Jafe.
Slika siromašnih izraelskih Arapa koji ubijaju jedni druge u senkama sjajnih nebodera Tel Aviva, svakako nije ona koju bi zvanični Izrael želeo da pošalje u svet, a agresivna policija i brutalno ubistvo jevrejskog lika u filmu pokazuju mračno naličje naizgled idealnog zajedničkog života Arapa i Jevreja u oblastima poput Jafe.
Uprkos tome, mnogi filmski kritičari i filmofili u Izraelu oduševljeni su filmom koji je snimljen u intenzivnom dokumentarističkom stilu. U samom Ažamiju, reakcije su različite.
"Tu nema ničeg drugog osim pucanja i droge. To je istina, ali će uništiti našu reputaciju,“ negoduje jedan mladić. Nekolicina dodaje da vulgaran jezik čini film neprikladnim za žensku publiku. Drugi se žale da je nasilje predimenzionirano, ali i da je brutanost policije nedovoljno prikazana.
Ipak, svi prepoznaju elemente života u Ažamiju. "Osveta je veliki problem. Kada neko bude ubijen, to se samo nastavlja dalje, i dalje, i dalje...,“ kaže devetnaestogodišnji student Avad Kata (Awad Katta). Kao i mnogi drugi izraelski Arapi koji su gledali film, i on je razočaran jer smatra da se film ne bavi dovoljno siromaštvom i dugotrajnom represijom za koje smatra da su uzroci nasilja.
Sve do rata 1948. tokom koga je Izrael formiran, Jafa se smatrala glavnim kulturnim centrom onoga što se tada zvala Britanska Palestina, ali je hiljade Arapa pobeglo iz grada tokom tih borbi.
"Arapi su decenijama diskriminisani. Jedan mlad čovek u Ažamiju ne zna da li je Palestinac ili Izraelac. Zbunjen je. Ne zna ko je niti šta želi da radi. Oni ne znaju kako da se izraze, a kada se tuku najjednostavnija stvar jeste da upotrebe nož ili pištolj.“ kaže Nisrin Rihan, jedna od glumica u filmu koja živi u Ažamiju, i dodaje: "Šokirana sam time što se film više dopada Jevrejima nego Arapima iako pokazuje da su oni krivi što smo mi ovakvi kakvi smo.“
Ipak, mnogo ljudi koji su gledali film, opisuju ga više kao humanu nego kao političku priču. "Ne radi se ovde o tome ko je dobar a ko loš, ko je kriv a ko je žrtva. Radi se o ljudskim bićima koji moraju da prežive u ovakvoj stvarnosti, a nju svako vidi na drugačiji način,“ kaže Jaron Šani. "Sve ima veze sa politikom, ali je život mnogo veći od toga, mnogo dublji, mnogo ambivalentniji, kompleksniji od bilo koje politike.“
On kaže da je već dugo nameravao da napravi film o kriminalu iz više perspektiva, ali da je do ideje o jevrejsko-arapskoj priči u Ažamiju došao tek zajedno sa Koptijem, pošto su se upoznali.
I Jevreji i Arapi se slažu da film sjajno prikazuje kulturnu i ljudsku zamršenost tog mesta. Kako je i uobičajeno u Izraelu, arapski jezik je prošaran velikim brojem jevrejskih termina.
A i samo snimanje filma bilo je komplikovano. Glumcima nije pokazan scenario, već su ih režiseri jednostavno postavljali u određene situacije i tražili njihove reakcije, a za najemotivnije scene pripremani su satima.
Šani je rođen u Izraelu. Njegovi roditelji su jevrejski doseljenici iz istočne Evrope. Kaže da je prešao dug put od vrednosti vojne službe i cionističke borbe na kojima je vaspitavan:
"Mislim da bi trebalo promeniti takve principe jer treba pronaći mesta za drugačije poglede i za druge ljude koji su takođe stradali u čitavom ovom procesu, koji treba da pronađu spas na ovom mestu. Vrlo je istrošen kliše reći da smo svi mi ljudska bića koja žele da budu slobodna i žive dostojanstveno, da se osećaju bezbedno, ali kada to u sopstvenim životima proživljavate, onda postaje vrlo istinito,“ zaključuje on.
