Sudbina domaće kinematografije (2): Rasuto perje sedme umetnosti
"Našeg filma nema. On mora ponovo da se stvara od pojedinca. Jednog čoveka. Danas gledamo imitacije šema zapadnog filma koje su čak i neprimerene našim uslovima. I to svi znaju, a nikako da se prekine sa njihovim finansiranjem", kaže profesor dr Velimir Abramović koji je 17 godina na Fakultetu dramskih umetnosti i BK akademiji generacije studenata učio estetici, istoriji i teoriji filma.
- Jugoslovenski film je bio bogatiji, iako su političke, umetničke i ljudske slobode bile ograničene jer su režiseri bili više umetnici nego biznismeni. Reč je o rediteljima crnog talasa - Saši Petroviću koji je dobio prvu nagradu u Kanu za "Skupljače perja" i koga u suštini Emir Kusturica kopira; Živojinu Pavloviću s filmovima "Buđenje pacova", "Zaseda", "Kad budem mrtav i beo"; Dušanu Makavejevu s "Misterijom organizma" i "Ljubavnim slučajem službenice PTT" i Želimiru Žilniku s "Ranim radovima".
Oni su bili hrabri ljudi, koji su uprkos diktaturi iskoristili vitrine poluslobode da bi kroz njih našli izlaz. Ali, crni film se samo tada dogodio i to se nikada više nije ponovilo.
- Posle Drugog svetskog rata film je bio u potpunosti podržavljen, socijalistički film jer je bio skup, ali danas moderne tehnologije omogućavaju da se za nekoliko stotina dinara snimi nekoliko sati filma. Međutim, srpski film je veoma zavisan od politike. Ako posmatrate političke događaje i na njih projektujete istoriju srpskog filma, naći ćete jednu potpunu pravilnost u periodima u kojima je bilo više slobode i kada su filomovi bili uspeliji. Onda imate periode kada je država intervenisala i kada je sve to bilo zabranjeno. Tako je u jednom trenutku bilo moguće da se snimi partizanski vestern "Kapetan Leši", film Žike Mitrovića o Albancu Ramizu Lešiju, a onda je 70-ih usledila diktatura u kulturi.
- Naravno, srpski film neraskidivo je vezan sa srpskim mentalitetom. Samo kod nas se dogodi na najbolji filmovi nastanu na početku karijere, a da onda umetnički padaju. Baš kao u slučaju Emira Kusturice i fima "Sećaš li se Doli Bel". Znači, ako nešto uspe, to je greška?!
- Reditelj Slobodan Šijan se zaustavio u duhovnom razvoju 1981. godine. Poslednji njegov dobar film je "Maratonci trči počasni krug" koji je radio sa Dušanom Kovačevićem. Taj dvojac je trebalo da napravi seriju sjajnih filmova srpske crne komedije, međutim, film je i te kako moćno oružje, koje može da promeni stav. Šijan je dobio stipendiju za SAD i potpisao ugovor sa Golden globom za snimanje filma - obišli su lokacije, počeli da grade kulise za film, a onda su mu rekli da raskidaju ugovor. Pa, ne možete da imate holivudskog srpskog reditelja u trenutku kada ceo svet treba da sluša sve najgore o Srbima. Ni Dušan Kovačević nije uspeo kao režiser. I, eto, već 29 godina oni ne rade zajedno. To nema ni u jednoj zemlji na svetu, da dva čoveka naprave dva sjajna filma, a da više ne rade zajedno. Čak i ako postoji neka tajna organizacija koje se time bavi da to uništi, uvek ima načina da se to zaobiđe.
- Mi smo kao narod koruptivni. Uporedite rusku avangardu i ruske umetnike. Njih pošalju u logor u Sibir i kada godinama kasnije izađu, oni i dalje zastupaju istu ideju kao i kada su otišli. A danas našim ljudima kad smanjite honorar za 10 odsto, oni odmah promene mišljenje. To je skandal. Umetnost je vrsta religije u koju morate da verujete da biste uspeli. A nas je komunizam pokvario.
Provincijski kompleksi
Pametna politika
|
