Kad ministar policije ne voli viceve

Saša Pantić u humorističkoj emisiji "Kursadžije", čiji je i idejni tvorac, samo glumi Albanca. Inače je Srbin sa Kosova. Prijatelji, Prištevci, koji su sada u Gračanici i oko Kosova Polja rekli su mu: "Kad ti imaš hrabrosti da igraš, imamo i mi da te gledamo", tako da je te večeri kada je gostovao u rodnom gradu, prištinsko pozorište bilo puno Srba. I vučjaka.

U Sarajevu su im na dva nastupa polomili stakla, jer više nije bilo ni karata ni mesta, u Mariboru su jedina trupa koja je igrala 17 puta zaredom, imali su punu dvoranu "Lisinski" u Zagrebu, mada su, kako kaže Pantić, "pucali" samo na Srbiju. Psiholozi ga analiziraju, a tri devojke su dobile desetku na temu "Kursadžije na televiziji".

Saša Pantić

Pantić kaže da je najveći romantičar na ovom svetu i da to može da posvedoči njegova žena. Pre nego što je počeo da se zabavlja sa njom šest meseci je dolazio pred njena vrata i svakog dana joj kupovao čokoladu sve dok joj više nije dosadilo da mu otvara vrata i dok nije rekla: "Dobro, izaći ću s tobom, samo nemoj više da dolaziš".

Da li baš sve u životu rešavate humorom?

- Mi koji smo rođeni na Kosovu smo navikli na te stvari. Nas je bilo deset odsto u odnosu na Šiptare kojih je bilo 90 procenata, pa ako se rodiš sa strahom ili ga imaš, onda si gotov. A što se mog humora tiče mislim da je on običan narodni humor, dakle stvari koje se pričaju po kafićima, kafanama, privatnim zabavama, svadbama, slavama. Srbi su duhovit narod. U ovim vremenima kad mleko poskupljuje, ne zna se da li će ga biti, mi im dođemo kao melem na ranu.

Jeste li prešli na "Pink"?

- Oni su lično mene, što se kaže, iskidali i jedan i drugi, jer zahvaljujući i Saši Popoviću i Željku Mitroviću mi smo na ovom mestu gde smo. Bukvalno smo bili dovedeni u situaciju da čovek mora da izabere između oca i majke kad se razvode. Imali smo podršku u Saši Popoviću koji je rekao da nema ništa protiv da odemo na "Pink" s obzirom na to da su se pomirili, a Željko nije hteo da rizikuje da Popović opet nađe "švalera" u Grčkoj, tako da smo ostali na "Pinku".

Da li ste nekad imali probleme zbog toga što radite?

- Imali smo problema, naravno, pogotovo što se tiče političara. Međutim, mi smo naišli na malo veći problem, kompleksniji. Taj problem je bio tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović koji je jedan štos, gde je u stvari bio pobednik, shvatio sasvim suprotno, on ili neko iz njegovog okruženja, tako da su oni, tad su valjda bili toliko moćni, u tom trenutku prekinuli emitovanje "Grand" emisije na televiziji Pink. Odmah je počeo neki film. Naredne dve nedelje nije bilo "Granda" uopšte, a kamoli "Kursadžija", tako da dok Boba i Brena nisu došli iz Amerike stvar nije bila rešena.

Kako?

- Na najgori mogući način, a to je da "Grand" nastavi, a da nas nema! Godinu dana nismo radili ništa, nije nas bilo nigde. Bili smo na klupi za rezervne igrače sve dok je Dušan Mihajlović bio ministar.

Šta je to konkretno moglo da naljuti ministra?

- Slika ministra policije je bila na leđima Šiptara i naš štos je bio u tome da dokle god Šiptari nose sliku srpskog ministra policije, ne može im faliti ni dlaka sa glave. Ali u jednom trenutku, jer je tako zahtevao scenario, ja sam se sakrio pod stolicu, dakle čučnuo i kamera je za baksuz slikala otpozadi. Logično je da nešto što nosite na leđima kad čučnete ispada kao da je na zadnjici. On je to shvatio kao uvredu i zbog toga smo mi bili pod sankcijama. Možda to i nije ministar, nego neko ko njega čuva. Tad su ministri ukidali i program i sve.

U svemu što pišete ima dosta psovki.

- Ima. To smo mi, to je naš narod. Za ovih 10 godina naše predstave su pune dece, roditelja i starijih, baba i deda. Zaustavljaju nas na pijaci, na ulici, kažu: "Hvala vam što nam ulepšavate život".

Šta vam deca kažu kad ih učite da ne psuju?

- Tata ima sreću da mu decu vaspitava mama. Moja Maša ima deset godina, a gleda svaku predstavu "Kursadžija" kad smo na turneji po Crnogorskom primorju. Ako pogledate američki film gde u prvih 30 sekundi bude sedam silovanja, 15 ljudi odleti u vazduh, pa orgije, a svi kažu - ej super film, ekstra, Tarantino je super, onda ja nemam nikakav problem ako nas smatraju vulgarnim. Kad uđete u bilo koje beogradsko pozorište prvi aplauz obično padne kad neko nekom opsuje mater. Samo što tad aplaudiraju fenseri u skupim odelima.

Da se manemo psovki. Sećate li se neke anegdote sa gostovanja?

- Kad smo igrali u Melburnu, u Australiji, dolazi čovek i pita da li je slobodno mesto ispod Čičine slike, misli na Dražu. Ja kažem, jeste. On mi kaže, otkud znaš? Pa, čoveče, reci mi gde nema Čičine slike u ovoj sali. Sa svih strana visi slika Draže Mihajlovića, a i tu sam ja kao Šiptar dobijao aplauze. Ljudi dođu da se nasmeju, oraspolože.

Taj dar, da li je to nešto porodično?

- U pravu ste. Ima veze s porodicom. Posle prve bračne noći žena mi je rekla da sam ispao smešan, pa sam rešio da to unovčim, prenesem drugima, pa i da živim od toga.
 

Ozbiljno vas pitam.

- Ja sam odrastao na suzavcu. Pošto sam kao klinac plakao od suzavca, rešio sam da druga deca plaču od smeha, tako da sam tu svoju misiju ispunio. Rekao sam - 'ajmo bre da živimo negde gde ćemo da se smejemo, majku mu, da se radujemo. I dok sad ja ovo vama pričam u mojoj porodičnoj kući u Prištini i dalje žive Šiptari koji su nam to uzeli, oteli. Dobili smo na sudu da nam se vrati, ali se ne vraća. Ne volim da se vraćam u prošlost. Želim da idemo napred i da ulepšamo ljudima, ako ne život, onda bar tih deset minuta dok nas gledaju, sat, sat i po, nije važno. Važno je da se nasmeju od srca.

Kako sve te obožavateljke podnosi vaša supruga?

- Samo se okrene i ode. Obožavateljke me spasu da ne guram kolica kad idem sa sinom, pošto ima dve godine. Pitaju možemo li da se slikamo, a moja Slađa samo produži i onda ja okrećem telefone i jurim je. Opet je jurim i pored tih obožavateljki. To tako ide. Ali naši obožavaoci su najviše deca. I stariji nas vole. Nismo mi fudbaleri da imaju pik na nas. Da imamo jahticu, privatan avion, tu bi bila navala.