Ivan Jevtović: Fudbaler aterirao među glumce
Još kao šestogodišnjak, prilikom susreta sa filmskim idolom Slavkom Štimcem, poželeo je da bude glumac. Profesionalnu karijeru započeo je kao student u predstavi "Romeo i Julija" u režiji Jagoša Markovića u pozorištu "Boško Buha" 1995. godine.
Dobitnik je nagrade za najboljeg mladog glumca na Festivalu u Užicu 1996. godine, nagrade "Car Konstantin" za najboljeg glumca na Film festivalu u Nišu 2000, Zlatnog ćurana za najboljeg glumca na Festivalu komedije u Jagodini 2009. godine. Aktivno se bavi muzikom, radi kao profesor glume, a obožava da putuje u društvu supruge Sandre i kćerke Sofije. Sin je čuvenog profesora glume Vladimira Jevtovića.
- Rođen sam 5. aprila 1972. u Beogradu u tadašnjoj SFRJ, u Gradskoj bolnici na Zvezdari. Imam brata Rastka, koji je rođen tri i po godine pre mene i Jakova koji je osam godina mlađi od mene. Neposredno pre mog rođenja vladala je epidemija variola vera, tako da su smatrali da je bolnica na Zvezdari u tom trenutku bila najsigurnija.
- Sa nekih četiri godine, dakle oko 1976. godine, postajem, kako da kažem, svestan sebe. Živeli smo u Novom Beogradu u Bloku 33, u blizini Geneks kula od 33 sprata. Život u to vreme je bio siguran, komotan. Mi deca izlazili smo po ceo dan, komšijski stanovi su bili otvoreni, tako da smo imali osećaj da ne živimo samo na jednoj adresi.
Tigana iz Novog Beograda
- Kao mali sam bio veoma nestašan. Iako sam novobeogradsko dete, već sa pet-šest godina sam slobodno šetao po Novom Beogradu i Zemunu. Sećam se posle jedne kratke svađe sa starijim bratom Rastkom, pošto smo ostali sami u stanu, ja sam kao šestogodišnjak iz Novog Beograda od Geneks kule pobegao do Kalenić pijace i nisam imao nameru da se vratim kući. Sticajem okolnosti u ovolikom gradu, doduše tada je bio manji, u blizini hotela "Moskva" kod taksi stanice, sreo sam Slavka Štimca. I Slavko priupita taksistu: "Šta ovaj mali radi ovde sam?", pa se okrene i pita me: "Hoćeš da se voziš sa mnom?"
Hej, veliki filmski heroj Slavko pita mene da li hoću da se vozim s njim u taksiju! Odveo me je kod njegove tadašnje devojke, glumice Sonje Savić, koja je bila jedna od ključnih osoba zbog kojih sam upisao glumu. Ona mi je dala vodu i pitala kako se zovem. Kad sam se predstavio, shvatila je da sam sin asistenta Vladimira, koji je njoj predavao. Bilo je za očekivati da me roditelji strogo kazne, ali to se nije dogodilo. Naravno da sam dobio kaznu, ali daleko je to bilo od represije.
- Kao klinac sam hteo da budem fudbaler. Kad sam imao 11 godina otac je dobio stipendiju kod Pitera Bruka i preselio sam se u Pariz. Celu godinu sam proveo u podmlatku Pari Sen Žermena, čak je trener govorio ocu da bi bilo dobro da ostanem jer sam bio fudbalski potencijal. I sad se radujem utakmici Zvezda - Pari Sen Žarmen, koja će se u Beogradu igrati u decembru u okviru Lige šampiona. Ići ću da gledam moj omiljeni klub Crvenu zvezdu, ali i francusku ekipu u kojoj sam potencijalno mogao da napravim karijeru. Inače, dok sam igrao fudbal, ovde u Novom Beogradu su me zvali Tigana.
Vojni rok na aerodromu
- Sa šest godina sam pošao u školu. Pohađao sam osnovnu školu "25. maj". Posle toga sam upisao Drugu beogradsku gimnaziju, danas Filološku gimnaziju, koja se nalazila na Zelenom vencu. Poslednja sam generacija usmerenog obrazovanja, gde smo imali prve dve godine zajedničke, a onda u trećem razredu biram čistu fiziku, odeljenje u Prvoj beogradskoj gimnaziji na Dorćolu, sa idejom da se pripremam za Višu pilotsku školu. Prijemni je bio veoma ozbiljan, pored psihofizičkih sposobnosti trebalo je pripremiti ispite iz matematike, fizike i drugih predmeta, i u jednom odličnom razredu napredujem i gimnaziju završavam sa odličnim uspehom. Onda dolaze te prelomne godine, koje inače i jesu delikatne, a posebno za moju generaciju, jer sam srednju školu okončao 1990. godine. Od tada u Evropi i svetu počinju drastične promene.
- Već sam pomenuo da sam ranije krenuo u školu, pa sam u septembru 1990. otišao u vojsku. Da sam u školu krenuo sa sedam godina verovatno se stvari ne bi odvijale ovako, već bih vojni rok služio 1991/92. što bi bila znatno teža situacija s obzirom na ratna zbivanja u bivšoj Jugoslaviji. Kao što sam poslednja generacija usmerenog obrazovanja, tako sam i poslednja generacija služenja vojske u JNA. U Nišu sam 19. septembra 1990. zajedno sa svim pripadnicima južnoslovenskih naroda služio vojni rok i tu su se razvila velika drugarstva.
Sve to traje do juna 1991. kada počinju ratna dešavanja u Sloveniji. Trojica-četvorica drugara, Slovenaca, nevoljno su otišli iz jedinice. Kasnije se to dešavalo i sa drugarima iz Hrvatske. Dakle, u Nišu sam započeo vojni rok, a 4. jula 1991. godine, na Dan ustanka u Srbiji, dobijam prekomandu sa niškog na bihaćki aerodrom u Bosni, gde se kada, smo već stigli, bilo jasno da se rat približava. Sticajem nekih srećnih okolnosti ipak sam uspeo da se vratim krajem septembra, zapravo okončavam svoj vojni rok i onda imam niz upisa.
Oduševljen Španijom
- Da bih u septembru 1990. otišao u vojsku ja sam prvo upisao čistu fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu. To je bilo neophodno da bih otišao u septembarskoj klasi. A da bih izašao iz vojske trebalo je da imam potvrdu da ću upisati neki fakultet i onda sam išao na prijemni i upisao Saobraćajni fakultet, kao zamena za ovu prvobitnu ideju oko Više pilotske škole.
- Posle prvog semestra na fakultetu ispostavilo se da to nije prava zamena i da nemam ni strpljenja ni sistematičnosti u učenju i odlazim da radim u inostranstvo. Roditeljima sam rekao da ne želim da im budem na teretu i da mogu da zaradim svoj dinar. Sticaj okolnosti je bio da to ne bude Norveška i naftna platforma, kao što sam prvobitno planirao, nego Barselona gde smo imali porodične prijatelje. Te 1992. Barselona se uveliko spremala za Olimpijske igre. U Španiji pronalazim sebe, najviše zahvaljujući poslu, a to je tehničar svetla i zvuka u dečjem putujućem pozorištu. Bila je to jedna simpatična mala trupa i putovao sam po Barseloni i gradovima po celoj Kataloniji, postavljao reflektore i ozvučenje. Imao sam priliku da u tim katalonskim salama čitam svoju poeziju.
- Tako dolazim do jedne za mene sudbinske odluke. Te 1992. godine ukidale su se sve avio-linije i bilo je izvesno da je opasno da se ja, koji imam 19 odnosno 20 godina vratim, zato što je vojna obuka koju sam prošao, protivvazdušna odbrana, bila tražena u Hrvatskoj i Bosni. Ipak, odlučio sam da se vratim bez obzira na sve što se dešava, i u junu 1992. odlazim na prijemni u klasi čuvenog profesora Milenka Maričića, a Goca Marić je bila asistent. Posle mojih monologa, profesor Milenko Maričić, koji je bio šef komisije, okreće se mom ocu Vladimiru, profesoru glume, koji nije bio u komisiji jer to ne bi bilo etički, i kaže mu: "Mi ovo kupujemo!" Zahvaljujući profesoru Maričiću, koji je prepoznao moj potencijal, postao sam student FDU. Četiri godine kasnije sam diplomirao kao student generacije, a 1995. počinju moje profesinalne obaveze u pozorištu "Boško Buha".
Sudbonosni susret
- Stariji brat Rastko i ja smo se obradovali rođenju najmlađeg brata Jakova. Rastko je imao 12, a ja osam godina kada je u kuću stigao mali Jakov - Jaša.
On nam je došao kao šlag na tortu i postao član naše petočlane porodice. Svi studenti kojima je predavao naš otac su u neku ruku naša braća i sestre. Moj otac Vladimir je radio više poslova istovremeno, bio je radio voditelj čuvenog Ozona na beogradskoj Dvesta dvojci i profesor.
- Suprugu Sandru upoznao sam 1998. godine u Domu omladine, kada sam već uveliko bio u poslu. Ono što me je izbacilo u orbitu je predstava "Virus" Siniše Kovačevića. Premijera je bila u Zvezdara teatru 1997. godine.
Ta predstava je bila popularna, gde god smo igrali punila je sale. Muziku za predstavu je uradila grupa Deca loših muzičara i to veoma studiozno.
Poslednja scena u predstavi je scena koncerta gde sam izvodio pesmu "Ljubav". Tu pesmu je čula Sandra, došla je na koncert DLM u Domu omladine i to je bio sudbinski susret prepoznavanja. Sandra je, inače, iz Sarajeva, a u Beograd je došla kao tinejdžerka 1992. godine, početkom rata.
Dve godine od našeg upoznavanja, tačnije 4. juna 2000. godine, Sandra i ja smo se venčali. Radi u Tehno-art školi, ona je kostimograf i dizajner. Ćerka Sandra, koja ima 17 godina, ide u treći razred Pete beogradske gimnazije. Okrenuta je francuskom jeziku i francuskoj kulturi, ma dosta toga je interesuje.
- Za film ili predstavu vrlo je bitno i kako glumci izgledaju. Zbog izrazito tamnog tena igrao sam različite, najinteresantnije uloge, od crnaca, Italijana, Španaca i do serije "Urgentni centar" gde igram Roma dr Refika Petrovića. Zbog tamnog tena, dešavale su mi se neugodnosti na aerodromima, naročito posle terorističkih napada u Americi 2001. godine. Tužno je to, jer većina ljudi koji idu ka Zapadu žele zapravo bolji život.
Odlična klasa
- Na klasi su sa mnom, između ostalih, bili Boris Milivojević, Dejan Lutkić, Nikola Đuričko, Čkaljina unuka Jovana Petrović... Bili smo dobra i, rekao bih, interesantna klasa. To mogu da kažem kao pedagog, jer sada radim kao predavač na Sinergiji u sklopu Singidunum univerziteta.
Dijaspori skidam kapu
- Nastupao sam u inostranstvu, igrao sam u Kanadi, Švajcarskoj, Londonu i Beču. Uvek sam se radovao što ću igrati predstave za našu dijasporu, jer je reč o zaista sjajnoj publici. Svi ti naši ljudi, koji su otišli u inostranstvo su vredni i talentovani. Reč je o najkvalitetnijim sinovima i kćerima ove naše zemlje. To su ljudi različitih profesija i zanimanja i ja im skidam kapu za sve kroz šta su prošli i postigli svojom upornošću.
O Mihailu Markoviću
- Čuveni profesor sociologije Mihailo Marković je biološki otac moga oca Vladimira. Međutim, mi nosimo prezime Jevtović, po dedi Timotiju, fantastičnom čoveku, koji je prihvatio moga oca i sve nas. On je za našu familiju izuzetno mnogo učinio i zato ponosno nosimo njegovo prezime. Ali, što bi rekao moj otac, gen je sudbina. Izgleda da je Vladimir nasledio Mihailov gen, njegovu genijalnost i njegov kapacitet. Doduše, otac nije koristio svoj kapacitet za politiku, sociologiju i filozofiju, već za pedagogiju.
Domovi kulture iz doba SFRJ
- Ako pogledate domove kulture izgrađene u vreme SFRJ i to uporedite s onim što se izgradilo u poslednjih 28 godina, videćete veliku razliku. U Negotinu, na primer, postoji fantastična sala i jedna je od najpoželjnijih za muzičare. Danas se ne grade novi domovi kulture, mi imamo samo s vremena na vreme obnovu sala. Zašto je to tako? Pa, političari, osim retkih, izuzetaka ne posećuju kulturne događaje. Ranije u bivšoj Jugoslaviji se vodilo računa o tome. Inače, rijaliti programi koji se prikazuju kod nas su potpuna katastrofa. Država sa svojim instrumentima koje ima ne reaguje i to je problematično. Zakon mora da ograniči taj preterano negativan, nasilan sadržaj koji se emituje.
"Nebeska udica" u srcu
- Mnogo pre nego što sam odlučio da upišem glumu bavio sam se muzikom. Dugo sam bio u grupi Deca loših muzičara, a sada radim na afirmaciji grupe Psihobilje, reč je o tipičnom rokenrol sastavu. Volim sve svoje uloge, a mogu da kažem da mi je posebno draga uloga u "Nebeskoj udici", zato što tu imam scenu sa ocem, koji je umro pre pet godina.
