Nezaboravne svirke na moru
Naš muzičar svetskog glasa Aleksandar - Sanja Ilić još kao dečak seo je za klavir i napisao prvu kompoziciju. Završio je arhitekturu i bilo je pitanje da li otići u svet ili ostati ovde i baviti se muzikom.
- Slučajno sam otišao u Ameriku sa nekim drugarima i posetio čika Vladu, velikog prijatelja, mog, tada već pokojnog oca, koji je ogradio Kenedijev aerodrom. Pitao sam ga da li mogu da dođem i da mi omogući da se zaposlim. On mi je odgovorio: "Sine, vidi, ja mogu da ti učinim da se odmah zaposliš i da sve imaš, apartman na Menhetnu, sve na dugme, ali da nemaš ijedan dolar. Ne daj bože da nešto zezneš, ti si propao." Rekao mi je da se vratim u Jugoslaviju, tako da je moj prvi pokušaj da odem u inostranstvo propao - kaže Ilić.
Seaća se najlepših svirki, koje su bile na moru.
- Znali smo biti po tri meseca. Biti muzičar koji svira u hotelu na igrankama bilo je mnogo značajnije nego biti ne znam koji sportista, političar... Bio sam prva godina arhitekture i rekao sam mojima da ću poneti knjige da učim na moru u slobodno vreme. Nekoliko puta me je mama Zorica zvala da me pita da li čitam, ja joj kažem - pa naravno. Kada sam došao u Beograd ponovo me pitala da li sam učio, na što sam ja potvrdno odgovorio. Otvorila je knjigu iz koje su ispale novčanice od po 50 maraka. Samo me je pogledala i rekla da je šteta što nisam čitao jer su te pare mogle biti moje.