"Bolje da pevam, nego da kukam"
Miki Jevremović (73) za sebe kaže da je jedan od poslednjih Mohikanaca na estradi. Bori se za muziku, snima nove pesme, peva gde god ga pozovu i veruje da za zabavnu muziku u Srbiji dolaze bolji dani.
- Nedavno sam pevao u Domu sindikata na festivalu Proleće u Beogradu i srce mi je bilo puno. Priznajem, strahovao sam kako ću proći, plašio sam se da li će i koliko publike doći, ali moj strah je bio neopravdan. Prepuna sala, gromoglasni aplauzi koji greju dušu i ulivaju nadu da nije sve izgubljeno. Podsetio sam se dobrih, starih vremena kada su festivali mnogo značili i za pevače i za muziku. Nažalost, zbog poplava Proleće u Beogradu je otkazano, pa ponovo zakazano što je kao podgrejano jelo - kaže Jevremović.
Imate li volje i snage da snimate nove pesme?
- Naravno, napisao sam jednu nežnu, ljubavnu pesmu, ulazim u studio i verovali ili, posle pet decenija karijere imam tremu! Hoću ljudima da pokažem da i u ovom vremenu plastike i kompjutera, bez emocija, može pesma da se - otkine od srca. Produkcija je otišla dođavola, ali ja ne odustajem. Neki me pitaju šta mi to treba i zašto i dalje nastupam. Treba mi da se razmrdam, jer sam živ i neću da sedim i kukam za dobrim, starim vremenima.
Koliko su pevačke i muzičke legende same krive što padaju u zaborav?
- Legende nikada ne mogu da budu krive. Šta čovek može ako ga svi ignorišu? Može samo da sedi u svom domu i da bude beskrajno tužan. Zar da ide od čoveka do čoveka, da sve redom vuče za rukav i podseća na to šta je u životu uradio. Nedavno je u Hrvatskoj, u izdanju Kroacija rekordsa izašla zlatna kolekcija mojih pesama. Štampana je u Austriji, izgleda fantastično, a uz pesme tu je i moja biografija, kao posebna priča o tom vremenu. Eto, Hrvati su se setili, a ovde to nikome ne pada na pamet.
Da li bolje prolazite u Hrvatskoj nego u Srbiji?
- Nažalost, tako je. Kažem nažalost jer me boli to koliko mi zaboravljamo i omalovažavamo sve što je naše. Nepoštovanje svog je naša stara boljka. Kad neko dođe sa strane mi ga kujemo u zvezde, maltene prostiremo crveni tepih pred njegove noge. Bio sam na nedavno festivalu Pričaonica u Splitu koji postoji deset godina. Sreo sam starog drugara Đorđija Peruzovića i plakali smo od nostalgije. Publika me je beskrajno dirnula u najtananije žice, pa je suza bilo do kolena!
Koliki su vam honorari?
- Visina honorara nije presudna i ne postavljam velike zahteve. U ovim godinama, ja sam skroman čovek i jedino mi je važno da mi organizator obezbedi pristojan smeštaj. Muzika je moj život ne mogu bez nje. Sredio sam svoj život, uživam sa mojim unucima Lazarom, koji ima pet i po godina i šestomesečnom Tadiji. Oni su mi najveća sreća i ja sam najponosniji deda na svetu.
Kukavičje jaje za ćerkuOdustali ste od pokušaja da ćerku Jelenu nagovorite da se vrati pevanju? |
