"Ne mogu da rmbačim za siću"

Gordana Goca Lazarević (60) ne pamti goru poslovnu godinu. Nit' je posla, nit' je para, a čini joj se da ni ubuduće neće biti bolje. Međutim, ne gubi pozitivnu energiju i dalje je nasmejana, vedra, vrcava.

Nikada joj nije bilo gore: Gordana Lazarević

- Nikad gore mi nije bilo. Prosto je neverovatno koliko su se proredili pozivi za gostovanja, a i privatna veselja su mnogo skromnija nego ranije. Tako je u zemlji, ali i u dijaspori. Ponekad me sramota da kažem koliko sam angažmana imala posle novogodišnjeg dočeka, pogotovo što mi lane baš nekako krenulo, bilo sve lepo i krasno. A sad, katastrofa. Nema narod para, sve mu je mnogo kad plaća, sram je i pevača da kaže iznos honorara za nastup. Nikada nisam bila alava i tražila astronomske honorare, ali sad su se baš srozali. A mora da se radi, mada za ovih 40 godina koje sam provela na estradi, pohabalo mi se zdravlje i ne mogu da izdržim napore kao nekad, ni fizički ni psihički - priča Goca.

Nekada je, kaže, jurcala za poslom, pevala do jutra pod šatrom, ali sada joj je sve to zamorno.

- Ma, smeta mi i svaki pijani gost. Pa još kad ga vidim da mlati sa novčanicom u ruci kojom bi da naruči pesmu, uf, najradije bih ga mlatnula po glavi. Mislila sam da ću, kad dođem u zrele godine, više uživati, a manje pevati.

Zašto?
- Dovoljno sam stvorila, ali treba mi sad da platim sve troškove života i zaradim kako bih pomogla svojoj deci, kojoj takođe ne cvetaju ruže. Kad stavim prst na čelo, a ne radim to baš često, shvatim da sam zadovoljna žena, zdrava sam, imam divnu decu, unuke, prijatelje, privilegiju da sam se bavila poslom koji volim. Sakrijem se ponekad iza mojih tuja u dvorištu, legnem pa uživam. Ali nakratko, jer se setim koliko je svima iz mog okruženja teško. Kako meni da bude dobro, kad njima nije. Moj sin i ćerka nemaju dovoljno posla, samim tim ni para, pa ih svaki čas pomažem. Zato vapim za poslom, ali to ide sve teže i teže.

Prihvatate li svaki nastup koji vam se ponudi?
- Ne, jer smatram da posle ovoliko godina staža, ulaganja u svoje ime, karijeru, pesme, albume, imam pravo da izaberem gde ću pevati i za koje pare. Dešava se da odbijem posao, pa se posle kajem što to uradih. Nedavno su me zvali neki organizatori, ispričali prvo kako su i oni u nezavidnoj situaciji, rekoše da ne mogu mnogo da plate, te mi ponudiše toliko mali honorar, da sam mislila da se šale sa mnom. Odbila sam ih, ali kad sam bolje razmislila, pokajala sam se zbog toga. Jer, drugi ne nude ni toliko, ma ne nude ništa.

Pojedine vaše kolege tvrde da se ubiše od posla.
- Bar polovina od njih laže. Mi tipični narodnjaci smo skroz ufitiljili sa gostovanjima. Ovi klinci još i pevaju po diskotekama i klubovima. A i mnogo nas je, ispada da svaki treći građanin Srbije peva ili svira. Većina zapravo radi za mizerne pare. Ne potcenjujem ja novac za koji se radi, ali ne mogu u ovim godinama da rmbačim za siću, pevam do zore u zadimljenom klubu, pa još da čekam koliko će gostiju da uđe u lokal. E ako to sebi dozvolim, treba me tući motkom.