Gordana Lazarević za "Vesti": Strina mi bila druga majka
Iz Takova kraj Gornjeg Milanovca krenula je na životni put koji ju je odveo do slave. Još kao tinejdžerka je potražila sreću u Beogradu. Tu je započela karijeru i zasnovala porodicu. Iz velike ljubavi sa bivšim suprugom, kompozitorom Milutinom Popovićem Zaharom izrodili su se hitovi koji su obeležili njenu karijeru, ali i sin i ćerka na koje je neizmerno ponosna.
Sada, kako kaže, uživa u druženju sa svojim unucima koji su njen eliksir mladosti. Iako je život nije mazio uvek, Gordanu Gocu Lazarević krasi prepoznatljiv osmeh i vedar duh.
Tambura puna para
- Moje detinjstvo je bilo veoma turbulentno sticajem okolnosti. Prva asocijacija na taj period mi je trčanje po livadama sa četvoricom braće. Jedan rođeni i tri od strica. Oni trče uvek ispred mene, a ja krhka, bolešljiva, sva nikakva, nikako da ih stignem. Brala sam zelje, pa u tkanoj torbici nosila strini. Volela sam uvek poljsko cveće. Moja priroda je takva, vesela i šarena. Eto tako pamtim taj period.
- Moj otac je bio muzičar. Uz poljoprivredu se sa mojim stricem bavio i muzikom. On je svirao gitaru ili kako je on govorio tamburu. Pamtim kako dođe sa svirke, a tambura puna sitnih para. On legne da spava, a mi deca pincetom vadimo novčanice i pazimo da ne oštetimo gitaru. Odlučio je da time prestane da se bavi, jer je bio ponosan čovek, a muzičare često nisu tretirali kako treba. Šezdesetih godina se masovno odlazilo u inostranstvo na rad, pa je on otišao u Nemačku. Imala sam šest godina.
- Posle dve godine je moja majka, od straha da ne izgubi muža, krenula za njim, a nas ostavila kod strica i strine. Ona je poginula u saobraćajnoj nesreći kada sam ja imala samo osam godina. Videli smo je kada je otišla i nikada više. Ljutila sam se na nju godinama. Tek kad sam sazrela, kada sam život sagledala sa svih strana, donekle sam razumela da je to bilo takvo vreme. Mnogo je dece odraslo bez roditelja koji su radili u tuđini. Bolelo me je to i uvek će me boleti, ali ne osuđujem više.
Beograd kao krošnja
- Stric i strina su bili baš siromašni. Ali moja divna strina je meni bila druga majka. Do smrti sam je gledala kao majku. Kad god se setim nje, ja bih plakala, zbog prevelike ljubavi koju je meni pružala isto kao i svojoj deci. Doživela sam od nje divne stvari. Živeli smo tu, u trošnoj kući sa zemljanim podom i trskom na plafonu. Pa kad pečemo palačinke, one se zalepe često za trsku. Pamtim njene palačinke i mekike od crnog brašna koje je tada bilo namenjeno sirotinji. Čak i kada su moji roditelji bili tu, ona je i zadnji zalogaj želela da mi da. Mene je posebno volela zato što nije imala žensku decu.
To vreme najbolje opisuje pesma Šabana Šaulića "Malo hleba, al' gladan ne osta". Mi smo bili zadovoljni onim što smo imali. Te suze koje i sada puštam kada pričam o tome, nisu samo tuga, već žal za tim vremenima koja su bila puna ljubavi, posvećenosti, svega ono što krasi čoveka, čega sada nažalost ima sve manje.
- Ostala sam bez majke veoma rano, a otac nije umeo da pokaže ljubav, bio je prek, bez nežnosti. Nisu je dobijali, i nisu znali ni da je pruže, takvi su bili očevi u to vreme. Ja sam zapamtila samo maćehe od kojih sam želela da bežim, pa sam rano i pobegla u Beograd. To je moj grad. Moji koreni su u Takovu, ali grane su ovde. Grane se granaju, i ovde su se ukorenile sa mojom decom i unucima.
Moj otac se vratio iz Nemačke i napravio kuću Gornjem Milanovcu. Posle osnovne škole sam došla u Beograd. Moja tadašnja maćeha je imala rođaku u Zemun Polju. Ona je mene primila da stanujem kod nje. Bila sam tu svega dvadesetak dana. Ona je bila fina prema meni, dala mi je sobu. Imala je sina jedinca. On je bio patološki ljubomoran. Vređao me je, udarao. I jednog dana mi prekipi i ja ga udarim pesnicom. Žalio se majci, ja sam se pravdala da on mene stalno bije, ali rekla mi je da moram da idem. I ja sa knjigama i malo nešto garderobe što sam imala, krenem.
Potraga za tetkom
- Znala sam da moja tetka po ocu živi i radi kod Liona, pa pođem da je tražim. Bila je konobarica u jednom bifeu. Nisam uspela da je nađem. Sela sam na tramvajsku stanicu i plakala od muke, nisam znala šta ću. Ali Bog sve namesti, jedan čovek iz Takova se našao tu na stanici, prepoznao me je i prišao mi je. Kada me je pitao zašto plačem, ja sam mu objasnila, on je uzeo moje stvari i mene uhvatio za ruku i krenuli smo od bifea do bifea. I nađemo tetku. Tetkica moja je mene primila, iako je živela u kućici sa jednom sobom. Prali smo veš napolju na česmi.
Uprkos tome što je imala dvoje dece i bila je samohrana majka, prihvatila me je. Obožavala sam je do njenog poslednjeg dana. Ja pamtim da sam imala dobre žene u okruženju koje su pokušale da mi nadomeste ljubav majke. Od majke nisam mnogo naučila, jer je nisam ni zapamtila. Od oca sam naučila da budem vredna, i nasledila sam muzikalnost. Kasnije se moj brat doselio u Beograd da studira, pa smo zajedno iznajmili stan.
- Počela sam da pevam najpre na školskim priredbama, pa u KUD-u u Gornjem Milanovcu, pa onda u KUD-u u Beogradu. Pevala sam izvornu muziku, starogradsku, romanse. Takmičila sam se i osvajala nagrade. Jednom prilikom, osvojila sam prvo mesto na nivou Jugoslavije ispred svog KUD-a. Prva nagrada je bila da dobijem zvanje radijskog pevača, i da snimim ploču, singlicu, što je bila u to vreme privilegija. To je moglo samo 20, 30 pevača. Imala sam 18 godina. Na sledećem takmičenju opet dobijem prvu nagradu. Ali ja sam više želela drugu nagradu, jer je ona bila novčana, a prva je bila snimanje ploče što sam ja već imala. Pa se sećam da sam tada briznula u plač.
Svekrva nam čuvala brak
- Moja prva tezga je bio novogodišnji nastup na Kopaoniku. Haljinu za tu priliku sam sašila od materijala za zavese. Na novogodišnjem vašaru sam videla divan materijal koji mi se dopadao, a majka moja drugarice mi je sašila dugu haljinu od toga. Druga drugarica mi je pozajmila veštačke trepavice. I tako sam se ja pripremila za taj nastup. Pamtim kako sam želela da kupim maskaru "La Bella Nusy", pa sam se švercovala u prevozu da uštedim pare, a drhtala kao zec u kotilici da me ne uhvate. Ili preskočim doručak, šta ima veze, neću umreti od gladi, pa sačuvam neki dinar.
- Udala sam se za Milutina sa 22 godina. Živeli smo u garsonjeri, a haljine sam držala okačene na vratima, jer nismo imali dovoljno mesta. To su meni lepe uspomene. Moj suprug je radio u Energoprojektu kao pravnik, a ja sam radila u turističkoj agenciji i studirala turizam. Išli smo na posao, nastupali posle, nismo imali vremena ni za šta. Kada sam rodila dete, videla sam da ne možemo tako da živimo, pa sam osamdesete raskrstila sa službeničkim poslom, a on je raskrstio sa svojom firmom.
- Posebno sam obožavala svekrvu. Ona je umrla nažalost osamdesetih. Čuvala je moj brak. Ona je bila "Ričard Holbruk" između mene i muža. Znala je da balansira i da me zaštiti od plahe naravi svog sina. Obožavao je svoju majku, i verovao joj je. On kad se iznervira, kaže mi "Sad ću da te vodim kod moje majke". Imao je bube u glavi i znao je da će ona te bube i smiriti. Nisam je volela samo zato. Ja nisam imala majku, a od nje sam naučila toliko toga. Da je ona još poživela, mi se ne bismo razveli. Bila je tampon njegove genijalnosti i plahovitosti. Sećam se kako je bila mudra. Još pre četrdesetak godina mi je rekla: "Samo vas gledam kako pevate o ljubavi, a nikada nije bilo manje ljubavi, a nikada se o njoj više nije pisalo." A kako je tek sada. To je bila svestrana, obrazovana i jednostavna žena. Znala je da kaže: "Ja srećom neću gledati kako se raspada ovaj svet, kako tone u nemoral, nečovečnost, i u sve što je loše." Ja sam ipak optimista...
Nije lako pevati na svadbama
- Moja uzlazna putanje je išla polako. Osamdesetih je počeo neki veći uspeh. Krenuli su hitovi "Oprosti mi što mislim na tebe", "Svilen konac", "Meni treba ljubav", "Vidovdan"... U halama su me nosili na rukama kada zapevam. Uživala sam pevajući. Ali i danas pamtim te neke prve trenutke kada sam počela da se pojavljujem. Još sam radila u turističkoj agenciji. Došla ja na posao, a veče pre sam bila na televiziji. Došao jedan čovek i pita me: "Je li devojčice, jesi li ti bila sinoć na televiziji?"
- Uglavnom sam bila koncertni pevač. Kada sam se razvela 1990. godine, iz straha da ne budem gladna, jer sam ostala sama, počela sam puno da radim, kao dragstor. Tada sam počela da pevam na gastarbajterskim svadbama. To je mnogo teško. Svaka svadba je različit mentalitet, različite pesme se traže. To nekad traje i po 15 sati. Da li je kiša, sneg, blato, toplo, hladno, moraš da pevaš. Najviše sam pevala svadbe oko Požarevca. Tu sam naučila kako se peva u kolu. Ne znaju svi pevači to, dosta je specifično. Trčiš uz kolovođu i pevaš bez prestanka. Morala sam da učim pesme jer nisam znala taj repertoar. Bilo je to jako naporno za mene, i nisam dugo pevala po svadbama. E od tada ne volim restorane sa tendom, jer me podsećaju na šator.
Nagrada od "Vesti"
- Pamtim da se 1999. godine u organizaciji "Vesti" organizovao izbor za pesmu i pevača godine. To je bio izbor na visokom nivou, a ja sam izbrana i moja pesma. To je bila zaista velika čast za mene. Kažu ljudi da sam specifično otpevala pesme "Vidovdan" i "Svilen konac". Tajna je u posebnoj emociji koju imam. Obojena sam ljubavlju prema svojoj zemlji. Mislim da sam svojim pesmama obeležila jedno vreme i da će se pevati i kasnije. Ipak, uvek mi je bilo važnije od muzike da budem dobra majka, supruga, domaćica, snajka, prijateljica... Nadam se da ću ostaviti biografiju za koju moja deca, unučici i prijatelji mogu da kažu ponosno da je to njihova Goca.
"Vidovdan" rasplakao publiku
- Jedan nastup posebno pamtim. 1989. godine sam nastupila u Sava Centru. Bio je humanitarni koncert. Sala je bila puna, a u prvim redovima su sedeli predstavnici Srpske pravoslavne crkve. Tada sam po prvi put izvela pesmu "Vidovdan". Emocije su preplavile sale, narod je plakao, ja sam se takođe rasplakala. A onda su se sveštenici i monasi peli na pozornicu i meni ljubili ruke. To je trenutak koji nikada neću zaboraviti.
